Večera sa starom aristokratijom i pasulj sa sirotinjom u Gradu mrtvih

Prizivanje nostalgije – tako sam doživeo molbu redakcije da se prisetim svojih dopisničkih vremena. Dva puta sam bio „stalni”: pet godina u Kairu, četiri u Rimu.

Danas, pozvan da prebiram po svojim sećanjima, dolazim do zaključka da se najviše pamte tekstovi koji imaju slabo veze s visokom politikom, suvoparnom ekonomijom ili dubokim analizama. Obavezni dopisnički sastav ostao je u senci opisa zemalja i svakodnevnog života i običaja njihovih naroda.

Sve je, naravno, i od toga ne bežim, propušteno kroz ličnu prizmu i onda kad sam se trudio da budem maksimalno objektivan. Sklapao sam mozaik sopstvenih zapažanja i razmišljanja. Mnogi odgovori koje sam dobijao određeni su mojim pitanjima. Moja pitanja, nasleđima moje kulture. Zato, valjda, i potreba da imate svog „stalnog”.

Kairo je jedan od onih gradova istoka koji vas ili odmah privuku ili oteraju. Mene je zgrabio. Al Kahira, pobednica. Um Medunja, Majka sveta. Grad hiljadu minareta koji duže od jednog milenijuma godina stoji na obalama Nila.

Megapolis koji danas ima 18–20 miliona stanovnika, od kojih barem dva miliona svakog jutra uđe u grad pa se uveče vrati u deltu. Najveća urbana koncentracija Bliskog istoka. Grad najfantastičnijih, lako uočljivih, čak neizbežnih kontrasta.

Velike piramide u Gizi i više od 400 spomenika koji pripadaju rimskim, islamskim ili osmanlijskim vremenima. Grad uboge sirotinje i sklepanih udžerica u podnožju brda Mokatam i raskošnih vila u Heliopolisu, gde je nekada podučavao Platon.

Raskrsnica sukova i bazara po kojima iz nargila vijori slatkasti miris duvana pomešanog s jabukama i medom, i elegantnih butika koje zapahnu „diorom” i „armanijem”. Grad čijim se bulevarima i sokacima ravnomernom mukom probijaju magareće zaprege, „Zastavini” „tristaći”, ali i „mercedesi”. Središte četiri univerziteta i miliona nepismenih.

Grad izduženih palmi i bujne vegetacije na čijim je obodima velika istočna pustinja, as Sahra. Grad novog i starog. Istoka i Zapada. Sve ispod istog prozirnog neba koje mi je omogućilo da se otisnem od uobičajenih turističkih itinerera.

Srećan sam što sam mogao da odlazim na raskošne večere stare aristokratije koja po vilama Zamaleka istu rečenicu sastavlja u delovima na francuskom, arapskom i engleskom, i da po sasušenom blatu ćumeza Grada mrtvih iz olupanih aluminijumskih posuda jedem „ful”, pasulj, sa sirotinjom umazanih galabeja u kojima i spava.

Ono što čovek može da zamisli ne može da vidi, jer mašta uvek nadilazi stvarnost. Sem u slučaju Kaira, gde čovek može da vidi ono što nije u stanju da zamisli, pisao je u 14. veku Ibn Haldun, slavni istoričar i filozof iz zlatnih vremena islama.

Iz jedne drevne civilizacije preselio sam se u drugu. Italija. Belpaeze. „Zemlja pod najlepšim nebom sveta”, koja i danas traga za Vergilijevom i svojom Arkadijom. Neodoljivi šarm prirode i umetnosti smešten na prostoru samo jedne „čizme”. Zemlja s pejzažima koji su kao umetnička dela.

Trudio sam se da se ne zagubim u zatamnjenim koridorima latinske politike po kojima luta Makijavelijev „Prinčipe”. Izbegavao sam da me ophrvaju afere korupcije. Pazio da se sačuvam od 24-karatnog osmeha Silvija Berluskonija. Kao Dante s Vergilijem, putovao sam Paklom i Čistilištem zemlje na čudnom raspeću između Inkvizicije i interneta, patrijarhalnosti i modernizma. Uzalud sam čekao Beatriče da uđem u Raj, ali sam uživao u kolektivnom osećaju za lepotu koji se iz renesanse preneo na odevanje.

Prvo Rim, u kojem sam proveo najviše vremena. Ruševine 28 vekova starog grada i njegove imperije nesumnjivo su jedinstvene koliko i drevni hramovi po Magna Greciji na Siciliji ili Pompeji, ali živeti u Rimu je veća privilegija od Koloseuma, Dioklecijanove tržnice, katakombi Svetog Kalista, tvrđave Sent Anđelo, Foruma, bazilike Svetog Petra, galerije Borgeze...

Godine su mi omogućile otkrivanje sve sile malih pjaca i njihovih fontana, kao Pjace Minčo, onih koje u ovom trezoru istorije i umetnosti i ne mogu da nađu mesta na uobičajenim turističkim vodičima. Lokalni bar za jutarnji kapučino i novine. Podnevni hladni penušavi proseko. Ili zzupa di vongole kod Paola na Trasteveru. Primum vivere diende philosophare – prvo živi, onda filozofiraj, govorili su stari Latini.

Mnogo sam putovao Italijom, zemljom različitih dijalekata, ljubomorno čuvanih regionalnih kuhinja i jake lokalne štampe. Italija više liči na skup miliona porodica nego na jedinstvenu republiku. Italijani su patriote alternativci. Samo da im stranci ne dirnu u pastu ili fudbalsku reprezentaciju.

Uživao sam u tekstovima za nedeljni broj. Stari i novi Rim, renesansa, barok i gotika; venecijanske maske i sicilijanska keramika; školje, devičanski zatoni, marine i luke; čarobna jezera; vulkanska ostrva; ski-pasovi; čempresi, pinije i agave; gluva polja i preglasni gradovi; aristokratske palate, ostareli ali očuvani kasteli i fontane; galerije; tratorije, osterije i mediteranska dijeta; mortadela iz Bolonje, parmski pršut i parmezan; čaša brunelo di montalčina, dizajn, moda i šoping; štofani kačketi i mini-suknje; kancona, serenata i mama; automobili, bicikli i gondole; imigranti; crkveni tornjevi i Madonine kraj puta.

Ima gradova i zemalja koji uzmu vaše srce. „Znate li zašto cenim Italiju?”, govorio je lord Ralf Darendorf, bivši direktor Londonske škole za ekonomiju, komesar EU. „Zato što mi prijaju zemlje koje žive u skladu sa svojim građanskim društvom, a ne u skladu sa svojim vladama.”