Nacionalni snovi i mnogo zabluda

Da li je trebalo toliko čekati da se srpski narod, kroz tešku istoriju i ogromne žrtve, suoči sa zabludama, sa kojima neki od nas još žive. Čitajući feljton u „Politici” od 16. januara o. g. imali smo prilike da  to ponovo razmotrimo.

Naslućivao sam da je u stvaranju naših zabluda učestvovala moćna svetska masonerija. Činilo se da je kroz „Načertanije” 1844 Ilija Garašanin svojstveno objasnio ideju stvaranja moderne države koja bi okupila srpski i bratske slovenske narode porobljene u režimima evropskih, austrougarskih i nemačkih carevina i kraljevina. U feljtonu „Velika Srbija – Jugoslavija – masoni” autora D. Kolarevića, saznajemo da je Garašaninov program nastao na osnovu dva teksta velikana masonerije iz tadašnjih germanskih država: Poljaka Adama Čartorinskog i Čeha Františeka Zaha. Knezu Milošu je 1833. na njih ukazao engleski diplomata, trgovac i slobodni zidar Dejvid Erkart. Mada je u to vreme Engleska, čiji je diplomata pod proturskim premijerom Palmerstonom bio, usko sarađivala sa Osmanskom imperijom u podeli interesnih zona. Da bi onemogućili izlazak Rusije na Sredozemlje i stvaranje država potlačenih slovenskih naroda. Sumnjivo je da istovremeno vodeći evropski masoni zagovaraju pansrbizam, kao rešenje za slovenske narode i novi poredak u Evropi.

Bilo je potrebno sto pedeset godina, od 1840. do 1991, da konačno shvatimo da je ključni interes slovenskih naroda i budućih republika bio – stvaranje samostalnih država nezavisnih od Srbije? Uz pomoć Vatikana i država kojima su kroz istoriju bile podređene, uspele su da nanesu velike žrtve i razaranja srpskom narodu, ali i u državi matici – Srbiji. Srbi su ostali na smanjenoj državnoj površini, a delovi srpskog naroda izvan Srbije nisu priznati čak ni kao nacionalne manjine u novonastalim državama na ruševinama bivše Jugoslavije.

Da li smo se onda konačno odrekli ideja panslavizma, jugoslovenstva i okupljanja „bratskih” naroda? Te novoosnovane države Slovenija, Hrvatska, Crna Gora i Severna Makedonija (sem BiH), u skladu sa novim pozicijama i opredeljenjima, zvanično su priznale kao nezavisnu državu nasilno otcepljeno srce srpske države i istorije – tzv. Kosovo. Zemlja vodilja njihovog okupljanja, oslobađanja od ranijih okupatora i prevođenja iz poraženih u pobednike Prvog svetskog rata, u aktuelnoj politici im je skoro neprijateljska država.

U odbacivanju zabluda, pomažu još dva teksta iz istog broja „Politike”. Kroz autorski odgovor Vladimiru Kokanoviću, predsedniku Saveza Srba u Sloveniji, pod naslovom „Status Srba u Sloveniji”, ambasador te prijateljske države Damjan Bergant, ističe da, prema podacima pomenute nevladine organizacije, u Sloveniji živi oko 200.000 Srba. Po slovenačkim popisnim podacima iz 2002, u ovoj državi ima 38.964 Srbina. Ambasador ističe da njihov Ustav ne koristi pojam nacionalna manjina, već govori o nacionalnim zajednicama. Pa onda kaže: „Srbi u Sloveniji predstavljaju važan deo društva i takođe ga kokreiraju. Žive na celoj teritoriji Slovenije, stoga nisu teritorijalno koncentrisana zajednica, kao što su to Italijani i Mađari. Prvi srpski stanovnici su se na teritoriju Slovenije naselili davno i to na područje Bele Krajine, odakle usled asimilacije i odseljavanja polako nestaju, baš kao i Slovenci iz Vrdnika pod Fruškom gorom. Za vreme zajedničke države, a još više u poslednjoj deceniji, Srbi su u Sloveniju dolazili i dolaze uglavnom kao ekonomski imigranti. Neki su otišli da rade u druge zemlje EU, dok je mnogo njih ostalo u Sloveniji i zasnovalo domove i porodice”(!?).

Vešt je ovo diplomata, uostalom raniji ambasador Slovenije u Savetu Evrope (u kojem je članstvo zatražilo tzv. Kosovo). Za svoju državu, članicu EU i NATO-a, kaže da „nije deo regiona i u političkom i geografskom smislu pripada srednjoj Evropi”.  Sve ostalo su bile naše zablude. Ali ne i jedine.

Od zvaničnih 35.939 Srba u Severnoj Makedoniji (popis iz 2002), ostalo je još samo 24.668 (prema popisu iz 2021). Da je potrebno naše nacionalno otrežnjenje u pomenutom broju „Politike” svedoče nebulozna tumačenja ministra inostranih poslova Severne Makedonije Albanca Bujara Osmanija u tekstu „Osmani Prištinu i Sarajevo već vidi u NATO-u”. Ova država zakoračila je u 2023. godinu kao predsedavajuća bezbednosne organizacije OEBS sa sedištem u Beču, koja ima 57 članica i 11 zemalja partnera sa tri kontinenta. Kao članica NATO-a S. Makedonija ima ozbiljne probleme sa susednom NATO članicom Bugarskom pre početka puta za ulazak u EU.

Ministar Osmani samouvereno kaže da njegova država sa SAD ima decenijski vojno-politički strateški dogovor i neće moći da vodi apsolutno nezavisnu politiku, kako u OEBS-u, tako i u Jadranskoj povelji. Gde se očekuje da podrži zahtev tzv. Kosova za redovno članstvo,  pošto je sada samo posmatrač. Ova država je inače u bliskim, prijateljskim i  ekonomskim odnosima sa Srbijom. Zvanično je zahvalna Srbiji na uspostavljanju „Otvorenog Balkana” od kojeg ima ogromne koristi i ekonomsku podršku. Zauzvrat, ministar Osmani kaže: „Sada moramo napraviti novi strateški koncept: šta ćemo sa Kosovom u NATO-u, šta ćemo sa Bosnom i Hercegovinom u NATO-u i kakav će biti odnos NATO-a prema Srbiji. Do tog koncepta nameravamo da dođemo tokom našeg predsedavanja”(!?). Stvorena uz podršku i preduslove Zapada, sa tragikomikom oko imena i pozicije, S. Makedonija sada treba, na međunarodnom planu, da odlučuje o Srbiji koja se decenijama žrtvovala zbog panslovenske ideje začete pre 180 godina.

Oslobodimo se konačno svih zabluda.

Redovni profesor univerziteta