Početak završnog čina etničkog čišćenja Srba

Tog, 17. marta 2004. godine, bio sam na sastanku u Palati federacije, kada me je nešto pre dvanaest časova pozvao Oliver Ivanović da mi javi da je situacija u Severnoj Mitrovici izuzetno napeta i da se hiljade naoružanih Albanaca okuplja sa južne strane mosta na Ibru. Čim smo završili razgovor, počeli su da se javljaju poverenici Koordinacionog centra iz ostalih srpskih sredina sa informacijama o sličnim okupljanjima u njihovim sredinama. Ja sam odmah otkazao sve aktivnosti, pokušao da alarmiram sve državne strukture. Moji pozivi novom ministru unutrašnjih poslova Jočiću, šefovima obaveštajnih službi, ostali su bez odgovora. Obavio sam razgovor sa Vojislavom Koštunicom, koji je tek stupio na mesto predsednika vlade, koja je bila u tranzicionom periodu i čiji su članovi bili neoperativni, više opsednuti unutrašnjim političkim čistkama u ministarstvima koja vode nego poslom koji je trebalo da rade. Po dogovorenoj proceduri za vanredne situacije u više navrata sam pokušao da kontaktiram komandanta Kfora Holgera Kamerhofa. Nije mi odgovarao na pozive.

Kako je dan odmicao, nasilje na KiM se zahuktavalo. U Beogradu, posle više sati neodgovorenih poziva koje sam uputio nadležnim ministrima i šefovima službi, u 18 časova konačno organizujemo vanrednu sednicu vlade, kojoj prisustvuju i ministri Državne zajednice, predstavnici BIA i vojske. Beograd traži hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN, međunarodna zajednica jedinstveno osuđuje nasilje, ali ne preduzima ništa da ga zaustavi. Na sednici donosimo odluku da se zatraži povratak vojske na KiM, kako bi se pomoglo Kforu i Unmiku u smirivanju situacije. Nakon ove sednice, održava se sastanak Vrhovnog saveta odbrane. Boris Tadić, tadašnji ministar odbrane, dobija zadatak da kontaktira komandanta južnog krila NATO-a, admirala Gregorija Džonsona, sa zahtevom za povratak vojske na KiM, što NATO formalno odbija. Admiral Džonson lično preuzima komandovanje Kforom i odobrava razmeštaj dodatnih trupa.

Prolog eskalacije je zapravo počeo još 15. marta uveče, kada su u Čaglavici, srpskom selu u blizini Prištine, Albanci kukavički, kako to obično rade, iz vozila u pokretu teško ranili osamnaestogodišnjeg Jovicu Ivića. Odmah potom, naišao je džip UN, jedan od njihovih oficira je izašao, pogledao u ranjenog mladića koji je ležao kraj puta i otišao bez namere da mu pomogne, iako je video da je Jovica živ i doziva u pomoć. Jovicu su, srećom, brzo pronašle komšije i hitno je transportovan u bolnicu u Severnoj Mitrovici, čime mu je spasen život. Srbi u Čaglavici i okolnim selima organizuju proteste ovim povodom, nakon čega  Kfor počinje da pretresa srpske kuće u tim selima. U znak protesta, Srbi blokiraju magistralne puteve prema Skoplju i Gnjilanu, uz incidente sa lokalnim Albancima.

Dan kasnije, odmah posle ponoći 17. marta, grupa albanskih elektronskih medija javlja da su se tri albanska dečaka iz albanskog sela Čabra kod Zubinog Potoka utopili u Ibru bežeći pred starijim srpskim mladićima, što je bio formalni okidač za unapred pripremljeno koordinisano nasilje Albanaca protiv Srba, srpske imovine i kulturne i verske baštine.

Već u podne, više hiljada Albanaca prešlo je iz Južne Mitrovice most na Ibru i ušlo u okršaje sa Srbima iz Severne Mitrovice. Francuski Kfor, koji je obezbeđivao most, i Unmik policija najblaže rečeno nisu bili dorasli situaciji. Suzavac i šok-bombe teško da su mogli da zaustave Albance koji koriste automatsko oružje, snajpere i bombe. Pored jedanaest ranjenih francuskih vojnika, poginulo je sedam osoba, troje Srba i četiri Albanca, dok je preko 200 osoba ranjeno. Sve srpske žrtve ubijene su snajperskim oružjem iz južnog dela Mitrovice.

Sat vremena kasnije, nekoliko hiljada Albanaca iz Prištine napada Čaglavicu, u kojoj Srbi već dva dana drže put Priština–Skoplje, zbog napada na Jovicu Ivića. Desetoro Srba ranjeno je snajperskim oružjem raspoređenim po okolnim brdima. Istovremeno, Albanci napadaju i ostale srpske enklave – Laplje Selo, Lipljan, Obilić, Zubin Potok...

Nemoćni da zaustave nasilje, Unmik i Kfor počinju evakuaciju žena i dece iz srpskih sela. Albanske horde sistematski pale i uništavaju srpsku imovinu, crkve i manastire odmah nakon evakuacije, sa namerom da unište svaki znak srpskog postojanja u pokrajini. Posebno su na meti povratnička naselja i drevni srpski manastiri. Samo u Prizrenu, spaljene su Bogorodica Ljeviška (14. vek), Bogoslovija, Saborna crkva Svetog Đorđa, sedište Raško-prizrenske episkopije, Manastir Svetih Arhangela, Crkva Svetog Spasa.

Reakcija Kfora vidljivo zavisi od zemalja iz kojih pojedini kontingenti dolaze. Dok se italijanski vojnici lavovski bore da zaštite Visoke Dečane, Britanci i Nemci i ne pokušavaju da zaustave nasilje, već samo fotografišu napade. NATO donosi odluku da prebaci deo snaga Sfora iz BiH na KiM. Američki pripadnici Kfora iz „Bondstila” dolaze u Čaglavicu, u kojoj je već zapaljeno više desetina srpskih kuća. Njihova naređenja su jasna, ne oklevaju da upotrebe bojevu municiju, što zaustavlja divljanje prištinskih Albanaca.

Istovremeno, na ulice centralne Srbije izlaze građani koji protestuju zbog neadekvatnog odgovora na pogrom nad Srbima. Počinju nemiri i sukobi sa policijom. Nasilje u pojedinim gradovima eskalira. Zapaljene su džamije u Beogradu i Nišu i demolirani objekti u vlasništvu Albanaca. Napadnuta je zgrada Islamske zajednice u Novom Sadu. Jake snage policije brane zgradu ambasade SAD u Beogradu. Novopostavljena vlada, koja je u naletu unutrašnjih političkih čistki i međustranačkih prepucavanja smenila komandanta žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija, što je jedan od razloga što žandarmerija nije bila na raspolaganju da u prvim satima adekvatno odreaguje na pogrom, užurbano ga vraća na to mesto kako bi zaustavio demonstrante u srpskim gradovima i sprečio napade na ambasade zapadnih mentora kosmetskih Albanaca.

U 19 časova, zajedno sa Goranom Svilanovićem, tadašnjim ministrom spoljnih poslova, sastajem se sa ambasadorima zemalja koje su stalne članice Saveta bezbednosti UN i Kontakt grupe sa zahtevom za odlučniji angažman na zaustavljanju nasilja. Još jedan jalov pokušaj da se pokrenu impotentni međunarodni mehanizmi zaštite hiljada životno ugroženih Srba na KiM i njihove imovine.

Odmah nakon sastanka, krećem na KiM, u civilnim vozilima i u pratnji nekoliko policajaca i petnaestak specijalaca 63. padobranske brigade, koji su bili članovi mog obezbeđenja od krize na jugu Centralne Srbije, kako bih organizovao odbranu najugroženijih enklava i verskih objekata. Na teritoriju KiM ulazimo preko Končulja i Bele Zemlje, u Gračanicu, koja je u potpunom okruženju razularenih albanskih hordi, stižemo oko devet časova ujutru. Dočekuje nas vladika Artemije, odmah se raspoređujemo i organizujemo odbranu.

Posle više poziva na koje nije odgovarao, konačno mi se javlja tadašnji komandant Kfora nemački general Holger Kamerhof. Tražim sastanak, on odbija, rekavši da ne može da dođe do Merdara gde uobičajeno imamo sastanke. Šokiran saznanjem da ga zovem iz Gračanice, odmah dolazi na sastanak. Tokom sastanka, više ga zanima kako sam stigao do manastira nego da napravimo operativni plan kako da bolje zaštitimo Srbe. Iako je registrovao naše ljudstvo raspoređeno na odbrambenim pozicijama u okviru manastira, ne komentariše ništa, ali odmah po odlasku sa sastanka poziva američke pripadnike Kfora da preuzmu spoljašnju zaštitu manastira. Amerikanci stižu, ali zahtevaju da odmah napustim KiM, što odbijam, dok ne obiđem najugroženije srpske enklave. Odmah po dolasku američkih pripadnika Kfora, Albanci se povlače. Teritoriju pokrajine napuštam oko 21 čas, preko Mučibabe.

I međunarodni civilni i vojni zvaničnici i pojedini lokalni albanski političari i mediji na KiM procenili su u svojim izjavama da se radilo o organizovanom i dobro koordinisanom pokušaju etničkog čišćenja Srba sa KiM. Radio-televizija Kosova je 18. marta javila da su glavne mete albanskih demonstranata dan ranije bile pravoslavne crkve i da su u više od 90 odsto gradova na Kosovu one zapaljene. Prištinski novinar i osnivač lista „Koha ditore”, Veton Suroi, rekao je da je albanska strana organizovala sadašnje nasilje na Kosovu i Metohiji s ciljem da se protera srpsko stanovništvo.

Admiral Džonson je izjavio da je nasilje na KiM organizovano sa ciljem etničkog čišćenja Srba. Komandant Sfora general Virdžil Peket potvrdio je da su neredi na Kosovu vrlo dobro orkestrirani i organizovani iz jednog centra. Italijanski general Alberto Primiseri, komandant multinacionalne brigade „Jugozapad”, izjavio je da su Albanci imali spremljen plan da opustoše pokrajinu.

I pored toga, specijalni predstavnik GS UN, Hari Holkeri, dan kasnije daje izjavu Nacionalnom radiju SAD da je „situacija na KiM znatno poboljšana, te da je prejako reći da se radi o etničkom čišćenju, kada je spaljeno samo par srpskih pravoslavnih crkava”.

Očekivano, stav većine u albanskoj političkoj eliti u odgovoru na pogrom bio je da je jedini način da se smiri i normalizuje situacija na Kosovu – proglašenje nezavisnosti.

U odgovoru na martovski pogrom, Vlada u Beogradu je dala predlog kantonizacije pokrajine, slično bosansko-hercegovačkom modelu, kako bi se pružila dodatna bezbednost i stabilizovale srpske sredine. Ovaj predlog su, kao i mnoge druge pre i posle toga, odbile najuticajnije zapadne zemlje, kojima je i tada i sada očigledno isti cilj – nezavisna „država” Kosovo potpuno očišćena od Srba i od dokaza o njihovom vekovnom postojanju na tom prostoru.

Nemam nikakvu nedoumicu da Albanci ovo nasilje nisu organizovali samostalno. U periodu od 2001, kada smo uspostavili Koordinacioni centar za KiM, imao sam utisak da su mentori kosovskog državnog projekta bili zatečeni efikasnošću kojom smo sprovodili one elemente Rezolucije SB UN 1244 koje nisu nikako mogli da ospore, makar ne javno, a koji su se ticali povratka, obnove i konsolidacije srpske zajednice na KiM.

Povratak naše vojske na KiM mogli su da odbiju pravdajući se ovim ili onim razlozima, ali za ostale odredbe rezolucije, koje spadaju u domen osnovnih ljudskih prava, čak ni oni, svemoćni, nisu imali argumente kojim bi ih odbili. Prva povratnička naselja su uspešno uspostavljena, preko institucija smo uspeli da obezbedimo život i opstanak Srba u tom izuzetno neprijateljskom okruženju, u kojem međunarodni civilni i vojni predstavnici nisu radili dovoljno na njihovoj zaštiti. Prvobitni uspesi bili su zamajac za dodatnu konsolidaciju srpske zajednice, koja je mogla da pomrsi planove moćnim zemljama koje su stajale iza agresije NATO-a na našu zemlju i trajnog nezakonitog otimanja naše teritorije. I to je moralo da se zaustavi.

Sedamnaestomartovski pogrom, koji je, kako su i sami oni ocenili, bilo dobro organizovano etničko čišćenje kojim je komandovano iz jednog centra, nosi potpis nekih stranih službi koje imaju istoriju sličnog „ničim izazvanog” nasilja, kojim je situacija na terenu preko noći nasilno promenjena u korist interesa njihovih država. Tajne arhive će se jednog dana otvoriti, istorija će pokazati koje su to zemlje bile. Činjenica je da je pogrom 2004. bio početak završnog čina sistematskog potpunog brisanja Srba i istorije njihovog vekovnog prisustva na KiM. To se više ne radi masovno, već svakodnevno, kontinuiranim incidentima, uz saučesništvo međunarodnih „posrednika”.  Metode su se vremenom promenile, možda postale nešto suptilnije, ali cilj je i danas, 19 godina kasnije, ostao potpuno isti.

U nasilju učestvovalo više od 51.000 Albanaca

U dvodnevnom martovskom pogromu 2004. godine, u prisustvu 20.000 pripadnika Kfora, 3.000 pripadnika Unmika i 6.000 KPS-a, iz svojih kuća je prognano više od 4.000 Srba širom KiM, poginulo je 28 osoba, više od 900 je ranjeno, pretučeno i teško povređeno. Uništeno je 19 manastira – spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava koje nisu bile kategorisane. Oštećeno je 11 crkava i manastira. Uništeno je preko 10.000 vrednih fresaka, ikona i ostalih crkvenih relikvija. Uništene su crkvene matične knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na KiM. Preko 900 kuća je spaljeno i uništeno, od Srba je etnički očišćeno devet sela i šest gradova. Etnički je očišćena Priština, a Čaglavica, do tada najstabilnija srpska enklava u neposrednoj blizini Prištine, ubrzo je postala veliko albansko prigradsko naselje. Srbi su proterani iz Prizrena, Đakovice, Peći, Uroševca, Štimlja, Podujeva, Gnjilana (u kojem je do 1999. godine stanovništvo bilo većinski srpsko), Lipljana, Obilića, Kosovog Polja, Bresja, Svinjara, kao i iz povratničkih metohijskih sela Belo Polje, Biča i Grabac. Procene UN policije bile su da je u nasilju na 33 lokacije učestvovalo više od 51.000 Albanaca. Uhapšena su 163 lica osumnjičena za podmetanje požara, pljačku, ubistva i ostala krivična dela. Većina je oslobođena, svega nekoliko uhapšenih je osuđeno na simbolične kazne. Prištinske institucije samouprave najavile su osnivanje posebnog fonda za obnovu uništene imovine, što je ostalo mrtvo slovo na papiru.