Ovim šorom ne lajedu kere

U knjizi „Tako divane Sremci” sakupljene su retke, zaboravljene reči i izrazi: da se stariji podsete onoga što su slušali u mladosti, a da nove generacije nauče nešto o jezičkom blagu ovog područja

Obično se kaže da se kola voze. Ja vozim „zastavu”, onaj „golfa”, neko „mercedes”. Samo Sremac tera... du li u njivu ili auto-putem, svejedno...

Stručnjaci tvrde da u svakodnevnom govoru koristimo oko dve hiljade reči, a deca od osamsto do hiljadu (koje mi stariji, tehnički nedovoljno obrazovani, često i ne razumemo). Pored toga svakodnevno gubimo ili zaboravljamo pojedine, a sa njima gubimo i po jednu emociju, misao koja je iza nje stajala. Upravo je to bio razlog zašto smo se moji prijatelji i ja udružili u želji da spasemo rečenično blago dok se još spasti može. Sačuvati od zaborava makar jednu sremačku reč, jednu emociju, to je bio naš cilj. Sećanje na neku loptu krpenjaču, na školsku skamiju, bilo je vredno truda...

Ovako govori novinar Stevan Puzić, na početku upravo objavljene knjige „Tako divane Sremci”, koju je priredio njegov kolega Miomir Filipović Fića. Sakupljači retkih, dragih, zaboravljenih reči uz Puzića i Filipovića bili su i profesori dr Nenad Lemajić, Sava Grujičić, dr Miroljub Bata Milić, pravnici Duško Šarošković i Vasa Jovešković, ekonomista Nikola Utvić, agronom Nikola Brko, inženjer Nikola Travica i još jedan novinar Zlatko Zrilić.

Nije bilo lako prikupiti sve te reči koje se na prostoru omeđanom Dunavom, Savom i Fruškom gorom sada izgovaraju, a nekada su se divanile. U velikoj meri one su srpske, donedavno su bile srpskohrvatske, a ima ih i pozajmljenih iz jezika drugih naroda, naročito od Turaka, Nemaca i Mađara. Pojedine su se toliko odomaćile da ih danas i ne razaznajemo kao strane.

Entuzijasti i amateri nisu pisali ovu knjigu po strogim metodološkim pravilima nauke, a kako dodaju, jezičkim stručnjacima ostavljaju autentičan materijal na kome će dalje raditi. Pisali su je srcem, pre svega da se zabeleži i sačuva jezičko blago, da se stariji podsete reči koje su slušali u mladosti, a da nove generacije nauče nešto o jezičkom bogatstvu ovog područja.

Evo nekih od njih...

Akati se – kaže se kad se neko angažuje mnogo za malo koristi. Baba je otac, basta kažemo nekome kada je dosta, vandrokaš je skitnica, bezvredan čovek, garavuša je žena crne kose, crnih očiju, divan je i razgovor, ali i kauč ili otoman na kome se može i sedeti i ležati, erem je malo naselje od nekoliko kuća, žestina je jako alkoholno piće, londrati kažemo kada opisujemo ponašanje neozbiljne osobe, a makar kaki – izraz je za nešto što je nevažno ili je neko nevažan.

Noćni ormarić pored kreveta je nadkazna, a kad se neko načoči, znači da je stao negde gde smeta, namestio neku stvar tako da svima smeta u prolazu ili u kući, ali i da je došao nepozvan u društvo. Otromboljiti se ili otrembeljiti se znači – opustiti se i delovati nesposobno za bilo šta, potrkuša je žena koja raznosi vesti po selu od usta do usta, a raboš je naprava od drveta u obliku male palice ili table, na kojoj se urezuju dugovi iz kafane, prodavnice ili kakvi drugi zajmovi.

Kada neko nešto smandrlja, znamo da je uradio loše i na brzinu, tutumrak je osoba malog znanja, ali velike zlobe, a kad vam neko kaže da idete u očin, nije sigurno da li treba da se uvredite – jer to može biti psovka, ali i uzrečica kod bilo kakvog razgovora. Cušpajz se i danas koristi, jer to znači da je na astalu jelo od skuvanog povrća, koje se služi kao prilog glavnom jelu. Tociljarka je klizalište na šoru, džambas je čovek koji kupuje i prodaje konje, a šlus – kraj nečega.

Sasvim je sigurno da bi se i Lale dale štogod priupitati kada se govori o značenju pojedinih izraza, jer u „njihovom” jeziku to znači nešto drugo, da ne pričamo o nijansama da li je recimo ispravno čikmeže ili čekmeže (mala fioka). A sigurno bi se i nadenula kavga do duboko u noć oko toga ko je pravi vlasnik nekih reči. A do tada i za jedne i za druge i za treće (da ne zaboravimo Bačvane), evo bećaraca, takođe sačuvanih od zaborava u ovoj knjizi:

Stao lola na četiri šora, lupa glavu na koju će stranu.

Visok pendžer, šarene firenge, evo moje pijane bitange.

Ovim šorom ne lajedu kere, ove cure nemaju švalere.

I šlus!

Od rimskog carstva do vojne granice

Istoričarima nije lako da odgovore na pitanja ko su današnji Sremci i odakle su se doselili, delom zbog nepostojanja odgovarajućih izvora, a delom zbog pomeranja različitih etnosa koji su preko Srema prelazili i delom u njemu i ostajali, navodi istoričar prof. dr Nenad Lemajić.

Posle pada Rimskog carstva u Sremu se naselilo slovensko stanovništvo, ali pre njih i uz njih Gepidi, Goti, Langobardi. Iz azijskih stepa su stizali Huni, Avari, potom i Mađari. Mada Srbi iz čitave Vojvodine ističu da su ovde stigli sa Arsenijem Čarnojevićem, istina je da je već u 15. veku Srem bio pretežno naseljen Srbima. Osmanlije će Srem zauzeti 1526. i držati ga narednih 200 godina. Tokom 18. veka, u Sremu će se formirati Vojna granica. Većina stanovnika će dobiti status graničara, a preostali deo Srema će biti pretvoren u vlastelinstva. Sedišta tada najznačajnih vastelinstava su u Iloku, Irigu i Rumi, a najznačajnija naselja u okviru Vojne granice Zemun, Petrovaradin, Mitrovica i Karlovci. U ovom periodu se doseljavaju i Nemci, a pored njih i Slovaci, Rusini, Jevreji... Sva ta mešavina dala je specifičnu aromu kojom će biti začinjen i govorni jezik.