Pozicija Srbije – juče, danas, sutra

Posle toliko političarenja vlasti i opozicije ovih dana, hajde da objektivno sagledamo aktuelnu međunarodnu poziciju Srbije. Uprkos opadanju procenta građana koji veruju u našu evropsku budućnost, potvrđujemo da je evropska perspektiva Srbije najbolje rešenje za generacije i decenije koje dolaze. A veruje li Evropska unija u našu evropsku perspektivu? Teško je pitanje i još teži odgovor za vodeće države EU – Francusku i Nemačku. Naročito, jer ih pritiskaju ekonomske, političke i vojne teškoće koje im, povodom rata u Ukrajini, nameće NATO i SAD kao neporecivi glavni igrač na političkoj sceni. U atmosferi sve oštrijih građanskih protesta u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj i drugim zemljama. Kakve posledice ova komplikovana, za Zapad skoro nerešiva situacija, izazvana ukrajinskim ratom bez pregovora, isključivo silom uz rizik nuklearnog finala, ima na našu poziciju i budućnost?

Vratimo se našim postulatima: mi hoćemo u Evropu (i pored sumnji da je to ostvarivo u skoroj budućnosti), ali ne uz nasilno oduzimanje naše pokrajine Kosovo i Metohija. Pa kako je onda moguće doći do rešenja ovog velikog problema?

To je ono što sada Borelj, Lajčak i Eskobar (odnosno francusko-nemačko-američki plan) pokušavaju da ostvare. Kakvo je rešenje moguće? Naravno diplomatsko i to bez potpisivanja nekog obavezujućeg dokumenta – pristanka protivnog našem Ustavu, raspoloženju naroda i aktuelne vlasti. Ali uz obavezu ostvarivanja pre desetak godina potpisanog sporazuma (uz potvrdu EU) za formiranje Zajednice srpskih opština, kao zaštite ljudskih i ekonomskih prava srpske manjine na KiM. Šta to znači, za one koji do sada nisu shvatili, a protive se sopstvenom proevropskom opredeljenju?

EU zna da je cilj zemalja tzv. zapadnog Balkana – ulazak u punopravno članstvo u EU. Dve zemlje, Rumunija i Bugarska su, na pritisak i uz instaliranja NATO baza, bez neophodnih prethodnih političkih i ekonomskih priprema i poglavlja ušle u EU. Sada se nalaze u ekonomskom i političkom rasulu, sa više miliona ekonomskih emigranata, sa haotičnim političkim stanjem sa čestim izborima bez trajnije vlade. Grčka je u EU već od 1981, a Slovenija i Hrvatska su, uz simpatije Vatikana i posebno zalaganje Nemačke raspadom SFRJ ušle u EU, uz negiranje veza sa Balkanom i balkanskom istorijom. Ostaju problemi oko ulaska Crne Gore, koja je navodno ispunila sva poglavlja. Sa S. Makedonijom i Albanijom koje nisu ni započele domaće zadatke iz pripremnih poglavlja, i sa Srbijom, koja od zahteva 2009. i statusa kandidata 2012. ostvaruje tražene reforme, ali ne vidi bližu perspektivu ulaska u EU. Ukrajinski rat i strah vodećeg dvojca EU, pod nadzorom SAD, da bi Srbija mogla da padne u „rusko dvorište”, nametnuli su potrebu traženja neverovatnog, ali jedino mogućeg rešenja.

Dakle, rešenje je sledeće: nećemo tražiti da potpišete nemoguće – odricanje od kolevke srpske istorije, tradicije i religije – Kosova i Metohije, nego idemo na nešto što je moguće i bolje od zamrznutog konflikta. Deklarativno, zato što EU ceni i podržava evropski put Srbije i beneficije koje od njega očekuje. Znamo da ulazak u Evropu želi i politička garnitura u Prištini, zbog vizne liberalizacije i iseljavanja u zapadne zemlje, ali i pomoći ekonomskom razvoju preostalog stanovništva. Hajde da u kontekst i kao uslov ubrzanog prijema u EU (ne pre 2030, a možda ni tada), stavimo uspostavljanje tzv. normalizacije odnosa vlasti Republike Srbije i od nje nepriznate vlasti tzv. Kosova. Da sve sukobe i natezanja ostavimo po strani i pokažemo da  zbog obećanog evropskog prijema ostvarujemo reforme i izbegnemo sporenja oko napada na SRJ od SAD i NATO-a bez odobrenja UN i štete koje je to proizvelo. Dakle, šargarepa na dugačkom štapu, da se izbegnu svakodnevni sukobi i problemi, eventualni novi rat za srpsku pokrajinu ili zamrznuti konflikt. Uz obećanu pomoć za ubrzani ekonomski razvoj i tražene reforme.

Šta je tu sporno na bazi istorijskog sećanja i zašto u to teško možemo da verujemo? Možemo da navedemo brojne razloge iz istorije kojima se potvrđuje da evropski velikaši nisu pokazali ni najmanju podršku naporima srpskog naroda i Srbije za oslobađanje od Turaka, za formiranje srpske države, za rasparčavanja teritorije oslobođene u Prvom svetskom ratu od tajnog Londonskog ugovora evropskih sila, za teško prihvatanje od Srbije predloženog nesrećnog stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca, za razbijanja SFRJ, za nametanja Dejtonskog sporazuma koji sami ne poštuju i drugih dokaza ignorisanja interesa srpskog naroda. Novi dokaz takvog odnosa Zapada prema Srbiji izneo je cenjeni istoričar dr Mile Bjelajac, u „Politici” od 27. marta u tekstu „27. mart 1941– pobuna slobodoljubivih protiv zla”: „Događaji od 27. marta 1941. g. svrstali su Kraljevinu Jugoslaviju na pobedničku stranu istorije Drugog svetskog rata. Bila je i ostala deo antifašističke koalicije i jedan od osnivača Organizacije Ujedinjenih nacija u proleće 1945. Upotrebom starih klišea često se ponavlja da je Jugoslavija potpisom Trojnog pakta mogla da sačuva svoju egzistenciju, da srpski narod bude pošteđen žrtava, da ne bi pobedio komunizam, da je puč bio britanska akcija... Na fotokopiji šifrovanog tajnog obaveštajnog telegrama iz Moskve 18. 2. 1941. od „pouzdanog prijatelja Nemaca” stoji: „Primila Jugoslavija zahteve Firera ili ne, njena sudbina je zapečaćena.  Ako primi, ona još može spasiti za Srbiju status Slovačke; ako ne primi, biće potpuno uništena”. Na pitanje šta je s ostalom Jugoslavijom, rekao je: „Bosna ide Hrvatskoj i tako ulaze u sastavni deo Italijanskog carstva sa statusom protektorata. Slovenačka ide nama. Ostalo se deli između Mađara, Bugara i opet Italije”.

Novootkrivena ideja o krvavo ostvarenoj budućnosti države u koju je srpski narod toliko investirao. Znamo cenu koju je srpski narod platio u Drugom svetskom ratu, posle kojeg je kao pobednik doživeo rasturanje SFRJ i građanski rat, Dejtonski sporazum, napad NATO-a i 78 dana bombardovanja SRJ kao „humanitarne intervencije” i nasilno otcepljenje naše teritorije Kosova i Metohije.

Ima li, posle svega, mesta za iluzije o evropskoj perspektivi, osim pragmatičnog gledanja naših interesa na dužu stazu, bez rizika za nova stradanja i gubitke. Dobro je ako ovi dogovori bez potpisa mogu da pomognu.

Redovni profesor univerziteta