Tehnologija ne razume humor

R.U.R. je skraćenica za „Rosumove univerzalne robote”, kompaniju koja proizvodi humanoidne mašine, koje treba da zamene ljudski rad i život učine lakšim. Ali zanimljivo je da je Karel Čapek napisao ovaj komad 1920. godine, kada nije bilo robota, pa je tako i izmislio reč koju i danas koristimo. Vizionar, filozof, esejista i dramski pisac, saradnik predsednika Masarika, napisao je davne godine komad koji danas odzvanja svojom aktuelnošću i upozorenjem.

Dragana Varagić, glumica i rediteljka u Narodnom pozorištu u Užicu, režira svoju novu predstavu R.U.R. („Rosumovi univerzalni roboti”) Karela Čapeka. Premijera je sutra uveče od 20 sati na velikoj sceni ove teatarske kuće. Autorski tim čine scenografkinja Lana Škundrić, kostimografkinja Vera Damjanović, kompozitorka Irena Popović Dragović, a koreografkinja je Isidora Stanišić. Video je snimila Jasna Prolić. Igraju Dejan Maksimović, Vanja Kovačević, Divna Marić, Tijana Karajičić Radojičić, Vahidin Prelić, Hadži Nemanja Jovanović, Branislav Ljubičić, Nikola Penezić, Aleksandar Stojić, dečak Vasilije Savić.

– Čapek iz prošlosti govori o našoj sadašnjosti i budućnosti koja više nije tako daleka. Zanimljivo mi je da se igram tim vremenima. Kao mlada glumica srela sam se sa velikim piscima, Tolstojem i Šekspirom, i razumela kako mi preko velikih daljina i vekova govore važne stvari. Veliki pisci vam postave pitanja ne za jednu predstavu, već za život. Ta pitanja ostaju sa vama. Čapek je veliki pisac. Trebalo je odabrati koja od tih velikih pitanja prozivaju našu predstavu, a koja me tek čekaju – kaže za „Politiku” Dragana Varagić i dodaje:

– Dugo se poznajem sa Užičkim pozorištem, pre svega preko odličnog festivala „Bez prevoda”, a isto tako direktor pozorišta i umetnički direktor gledali su predstavu koju sam režirala na festivalu „Joakim Vujić” i dopao im se koncept. I tu sam se igrala vremenima. Odatle poziv da režiram.

Dramsko delo R.U.R. Karela Čapeka, prva je knjiga u kojoj je upotrebljena reč robot, koja od tada ulazi u sve svetske jezike. Koje je njeno polazište?

Čapek priča priču o novoj robotskoj civilizaciji koja se otrgla kontroli i uništila ljude. Kao što će i sebe. Visoka inteligencija nije jedini uslov da razumemo svoje postojanje. Čapek nije protiv razvoja nauke i tehnologije. Čovek je izmislio robote da bi se otrgao od teškog rada i imao vremena za usavršavanjem, stvoriće se raj u kome više neće biti potrebe za ljudskim radom, svi proizvodi će biti beskrajno jeftini zbog robotskog rada, kažu likovi u komadu. Ali Čapek isto tako kaže kako velike ideje pomešane sa pohlepnošću i željom za vlašću uništavaju osnovnu premisu iz koje je ideja nastala. Dobrodošli u rajski pakao. Ljudima koji imaju ideje ne treba dati vlast, kaže Čapek. Njegovi komadi su upozoravajući. Pisao je komad posle najvećih do tad razaranja u Prvom svetskom ratu, posle španske groznice, i Oktobarske revolucije u Rusiji. Piše da ljudski izum, može da služi ne samo napretku čovečanstva, već i potpunom uništenju. Piše o razornom potencijalu ljudske destruktivnosti, koji kad se jednom uključi teško ga je zaustaviti. Mi danas živimo vreme rata u Ukrajini, gde su učestale pretnje nuklearnim naoružanjem, upravo izlazimo iz kovid pandemije koja nas je vezala za kompjutere kao komunikaciju, i jedno vreme ukinula ljudsko prisustvo bez mašine kao posrednika. Posledice toga ćemo tek osetiti. Globalno. Nema više lokalnih problema. Naša realnost se menja velikom brzinom.

Ovim delom Čapek je takođe postavio i temelje moderne naučne fantastike, otvorivši je ka potpuno novim temama i oblastima. Čega su Čapekovi junaci metafora?

Čapek je jedan od rodonačelnika naučne fantastike, i njegovi uticaji su prisutni i u današnjim ostvarenjima. Čapek je uvek polazio od čoveka, od humanosti. U ovom komadu ljudi su metafora za robote, i roboti za ljude. Zadatak nam je bio kako da uspostavimo to ogledalo. Nije bez humora i ironije ovaj Čapekov komad koji se poigrava zamenama identiteta, što i pripada tradiciji češke literature kada otvara velike teme. Čovek je stvorio tehnologiju snagom svog uma, ali je ta tehnologija promenila ljude. Naše prisustvo u virtuelnom svetu, pogotovo za mlađe generacije postaje sve značajnije. Čapek kaže u komadu: niko nikad nije video robota kako se smeje. Humor tehnologija ne može da razume. Ali mržnju može, kaže Čapek. Sposobnost mržnje povezuje ljude i robote u ovom komadu, ali ih humor i duša razdvajaju.

Drama R. U. R. napisana je 1920. godine, počinje dolaskom Helen Glori u fabriku koja proizvodi robote… Kako se odnositi, nositi sa robotskom revolucijom?

Prepoznajući sopstvene destruktivne nagone. Čovek programira robote. On je odgovoran za mašinu koju je programirao. Zato su nam dati roboti u komadu, koji su od bogatstva ljudske duše zapatili samo mržnju. Jer čovek je odlučio, kaže Čapek, da pravi nove serije robota različite boje kose, i nacionalnosti, koji govore različitim jezicima, i do groba će mrzeti robote druge marke i obeležja. Čapek je ogledalo okrenuo prema nama.

U srži samog zapleta dela R.U.R. je nesvesna i bezosećajna armija radnika-robota, koja iznenada podiže pobunu protiv svojih vlasnika i kreatora – ljudi. Da li je došlo vreme da se uloge zamene i da roboti započnu novu, mehaničku civilizaciju?

Čovek je stvorio tehnologiju visoke inteligencije. Od mehaničkih robota do veštačke inteligencije koja je bestelesna. Opasnost od zloupotrebe veštačke inteligencije je realna i zastrašujuća. Nedavno je bio intervju Kisindžera za „Ekonomist” u kome govori o opasnosti od nuklearnog rata i pre svega o opasnosti upotrebe veštačke inteligencije u njoj. I pita se ima li lidera u svetu koji mogu da preokrenu ovaj tok.

Da li ogroman tehnološki napredak ljudskog društva predstavlja, u stvari, i pad samog čoveka? Da li je čovekova moć u eri tehnike uništena?

Tehnologija nas je promenila. Ono što čovek stvori menja i čoveka tim procesom. Ovoliki tehnološki napredak poslednjih decenija nam je paradoksalno smanjio potencijal, ali i razumevanje procesa u kome se nalazimo. Predajem studentima koji ne znaju šta je svet bez pametnih telefona. Danas u mnogo čemu virtuelni kontakt je zamenio realni. A ta ikonica za smeh na pametnom telefonu bezglasno se smeje. Veliki ne samo generacijski jaz i tehnološki razmak između načina naših saznanja o svetu, drugačije osećanje vremena premošćavamo probama na kojima se razumemo bez ostatka, jer posle dobre probe svi smo se promenili, i saznali više, zajednički. Saznali nekom unutrašnjom zajedničkom potrebom za saznavanjem i širenjem vidika. Ne samo intelektom već i dušom. Ta potreba je imanentna čoveku. I zajednička. Možda smo danas zaboravili da je zajednička.

Da li postoji nada?

Iz ljubavi prema životu, a ne prema tehnologiji, rađa se nada. Ona je najveća ljudska snaga. Kao i nada, život nije monumentalan, već životan. Slavi lepotu nesavršenosti. Čovek se okrenuo protiv prirode i uništava je. I priroda nam se sveti, kaže Čapek. Možda je to polazna tačka od koje treba da se menjamo. I da se ponovo zajedno i glasno smejemo.