Stada i hranila i školovala seljane

Mrkonjić Grad – Otkako je Oto fon Štajnbajs, devetsto šesnaeste prošlog veka, u mrkonjićgradskom kraju izgradio prve pruge, u nedrima Lunje glave i Smiljevca posečeno je gotovo trideset miliona kubika uglavnom crnogorice.

– Od tog Švajcarca pa do danas, od naroda i ovog kraja uvek je uzimano, a da paorima naviklim samo da ćute, trpe i rade nikada ništa nije davano. Izračunao sam da je za svih tih godina u našim šumama posečeno, a potom prodato i otišlo u tuđe džepove, dve i po milijarde maraka. Da su samo mrvu ostavljali onima od kojih su to uzimali, gde bi nam danas bio kraj – priča Boro Dakić.

Kad god bi Rade Udovčić pripovedao o onom što je, za prošlih vremena, bilo u Podgoriji, samo jednoj od stotinak naseobina mrkonjićgradskog kraja, uvek bi isticao kako je iz ovog sela sedamdesetak fakultetski obrazovanih ljudi, te tridesetak magistara, devet doktora, uglavnom tehničkih nauka i, odnedavno, jedan akademik, Pantelija Dakić, član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.

– Puno je to zna li se da je danas u selu, petnaestak kilometara udaljenom od Šipova i tri puta više od Mrkonjić Grada, tek osamdesetak duša, a malo ima li se na umu vekovna želja seljana za obrazovanjem i begom od nepismenosti... Ljudi su se u ovim krajevima, još od devetnaestog veka, borili da uz svoje bogomolje podignu i škole. Znali su narodni tribuni mesecima hoditi put Stambola kako bi od Osmanlija dobili deftere da se uz crkve mogu sagraditi i škole – objašnjava Udovčić.

Starina Relja Vasić danas pripoveda ono što mu je otac čuo od deda mu Vasojice. Po njemu, pravoslavni Srbi su ove prostore naselili još 1427. godine, kada su u velikim kolonama gladnih, iznemoglih i ljudi bez nade, ovde stigli iz Dubrovnika i njegove okolice.

– Da se to ne bi zaboravilo, odnosno da se uvek to ima na umu, na dedovini sam podigao veliki spomenik i konak za namernike koji će dolaziti u pohode ovom kraju. Ako bog da, celi kompleks koji sam s mukom i ušteđevinom podizao darivaću Muzeju Republike Srpske. Neka „Reljina zadužbina“, kako sam je već krstio, svedoči o korenima pravoslavlja koji su malo gde tako duboki i postojani – ponosno će Relja Vasić.

Kada su Austrijanci planirali da podignu prvu železničku prugu, nikako je nisu mogli trasirati pošto je relacija kojom je trebalo da ide bila kratka, a uz to i vrlo strma.

Kada oni to nisu znali, pomogao im je meštanin Ostoja Prole koji je cepanicama natovario konja koji je krenuo put nove trase. Kud god bi konj prošao, tu su inženjeri označavali trasu pruge... Posle su u Beču, onako u šali, govorili kako su „bosanski konji pametniji od bečkih inženjera“.

Uz ovu je i priča o Ostojinom prezimenjaku Dušanu... Pošto je bio u četnicima, kraj četrdeset i pete i slobodu u Titovoj Jugoslaviji nije smeo dočekati u rodnoj Podgoriji. Otisnuo se u Ameriku... Na suprugu i rodbinu nikada nije zaboravio. I uvek im slao pakete.

– U jednom od tih paketa spakovao je samo leve sandale pošto je znao da se pošiljke, koje svojima šalju četnici, otvaraju i iz njih vade tada sve vredne stvari. Kada su otvorili Dušanov paket, u njemu je bila obuća samo za levu nogu. To ih nije interesovalo. Ni mesec dana nije prošao kada je Dušan svojima u Podgoriju poslao i desne sandale... To najbolje ilustruje priče o snalažljivosti i duhovitosti seljana Podgorije koje su vekovima i hranila i školovala stada ovaca – opet će Rade Udovčić.

Za poslednjeg rata Podgoriju su, ko zna zašto, ipak poštedeli hrvatski vojnici koji su drugim delovima Krajine, u jesen devedeset i pete, protutnjali, rušili i palili sve pred sobom. Međutim, za Drugog svetskog rata, crnokošuljaši su u Podgoriji ostavili duboke tragove pune krvi.

Na prilazima selu, početkom septembra četrdeset i prve, ustaše iz Jajca i Šipova umorile su osamdeset i dva seljanina, isključivo vojno sposobna muškarca. Samo nekoliko stotima metara dalje, podignut je spomenik na mestu gde su pripadnici istih jedinica na najsvirepiji način ubili sto pet meštana, uglavnom žena, dece i staraca.