Zemljodelac iz Burađe bombaš u ratu odlikovan.

Nevelika Burađa pod Murtenicom, zaselak nekadašnje opštine Negbina, pamti zemljoradnika i ratnika Momira Bogićevića, ovde rođenog 1895. godine.

Sudbina je Momiru odredila da posnu zemlju obrađuje podno šumovite planine, čime se u mladosti i u zrelim godinama bavio. Izuzev u krvavo vreme Velikog rata, kada se ovaj zemljodelac iz Burađe puške prihvatio da brani otadžbinu. Junački ratujući, na Solunskom frontu i kao bombaš, stekao je odlikovanja za hrabrost: Srebrni orden Karađorđeve zvezde s mačevima, Srebrnu medalju za hrabrost „Miloš Obilić”, Medalju kralja Petra.

Na životna putešestvija Momira Bogićevića u ovo doba podseća najplodniji zlatiborski pisac-hroničar  Milisav R. Đenić u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „'Biografski leksikon Zlatibora” (sa životopisima 448 značajnih ličnosti iz zlatiborskog sreza).

„Kad je počeo Veliki rat zemljoradnik Momir je mobilisan u 14. pešadijski puk, sa regrutima pretposlednje ratne mobilizacije. Junaštvom se isticao tokom svih borbi, ali je posebnu hrabrost pokazao na Solunskom frontu, kada je primljen u specijalnu bombašku jedinicu.”

„Ispod planine Kožuh u stroju je stajalo jedno bombaško odeljenje 14. pešadijskog puka. Mladići su pažljivo slušali svog starešinu, a kad su primili zadatak krenuše da ga izvrše.

Mirni i spokojni ratnici ubrzo prilaze neprijateljskim položajima, koriste odsustvo stražara i seku bodljikave žice. Kad napraviše prolaze, uđoše u utvrđenje i polegaše. Prema bugarskim bunkerima ubrzo poleteše bombe, koje izazvaše opštu paniku. Kad se Bugari pribraše i uzvratiše, bombaški dvoboj se rasplamsavao najvećom žestinom.

Posle dvadesetak minuta vatra se smiri. Čuli su se samo jauci i bolno zapomaganje. Srpski ratnici priđoše utvrđenjima, a ona kao grobnice. Puna mrtvih i ranjenih, čitavi su na vreme pobegli. Na osvojenom položaju u lokvi krvi ležao je Momir. Drugovi su ga preneli do bolnice, gde je dugo ostao na lečenju”, beleži „Biografski leksikon Zlatibora”.

Nakon što je rat završen odlikovani ratnik Bogićević vratio se svojoj kući pod Murtenicom i zemljoradnji. Radio je jedno vreme i kao žandarm u Radojini, gde se upoznao i oženio Krstonijom Drulović. S njom je dobio sina Jevrema, ali ubrzo zatim Krstonija poboljeva i umire. U drugom braku s Đulkom Trifunović Momir je dobio sinove Jovana, Stevana, Dušana i Boja, te kćeri Grozdanu, Milicu i Darinku.

Razbuktao se potom i Drugi svetski rat. Tokom njega odlikovani junak iz prvog svetskog vojevanja pretrpeo je poniženje nakon koga je ubijen, o čemu u svojoj knjizi piše Milisav R. Đenić: „U popodnevnim starima 23. januara 1942. komandant četničkog Požeškog korpusa Miloš Marković pozvao je Momira da dođe u njegov štab smešten u jednoj kući na granici Burađe i Ojkovice. Tu je junak doživeo sramno poniženje, posle dugog mučenja udarili su mu 25 batina. Puštaju ga da ide kući, ali za njim šalju četničku trojku koja ga posle dva kilometra stiže i ubija, kukavički s leđa. Rodbina i neki meštani tvrde da je Momir ubijen zbog ženidbe iz komunističke kuće Drulović.”