Novi bubreg i produženje života Kragujevčanin dobio u Belorusiji

Od svoje 30. godine imao sam problem sa visokim krvnim pritiskom. Odlazio sam kod doktora kad god sam osetio da se zbog hipertenzije osećam loše, dobijao sam terapiju koju sam uzimao po potrebi. Sećam se aprila i maja 2020. godine, kada je počela epidemija korone, kada je bio policijski čas, a gde sam zbog povišenog pritiska koji je prelazio 200/100 često morao da odlazim u hitnu pomoć. Dobijao sam injekcije, pritisak mi je tada padao, ali i dalje nisam shvatao ozbiljnost ovog problema. U septembru 2020. godine bio sam pozvan na sistematski pregled u firmi u kojoj sam tada radio. Sutradan me je zvao šef na razgovor i saopštio mi je da mu je iz zdravstvene ustanove, gde je rađen sistematski pregled, saopšteno da se hitno javim u bolnicu kako bih bio hospitalizovan u KC Kragujevac. Tada počinje sve da se dešava. Shvatam da imam ozbiljan problem sa bubregom. Svakoga dana dobijao sam nove informacije o ozbiljnosti bolesti, a o tome nikad nisam razmišljao. Nikada ne bih pomislio da tako nešto meni može da se desi. Ozbiljnost bolesti sam shvatio kad su mi u viziti saopštili da su moji bubrezi u toliko lošem stanju da je nemoguće uraditi biopsiju organa.

Dve godine sam uspevao da držim bolest pod kontrolom, a u junu 2022. godine zakazan mi je termin za plasiranje fistule, za koju se već sutradan ispostavilo da ne funkcioniše. Posle sedam dana dobio sam novi termin. Bio sam jako razočaran i tužan jer je bilo leto, a ja sa dvojicom sinova ne mogu da odem ni na odmor, ni na bazen. Nigde nisam mogao da putujem sa svojom porodicom i stalno sam se pitao zašto se baš meni sve to dešava, ali odgovora nije bilo.

Potom mi je plasirana nova fistula koja je „radila”, pa sam ubrzo krenuo na hemodijalizu. Kako u mojoj porodici i bližoj okolini, kao i među ljudima koje poznajem niko nije išao na hemodijalizu, nisam ni shvatao koliko je to teško.

Odjednom mi se pojavila nada za transplantaciju organa. Majka i ja smo odradili sve potrebne analize koje su pokazale da se „podudaramo” i da ona može da mi donira bubreg. U septembru prošle godine otišao sam sa majkom na VMA, misleći da uspevam konačno u nečemu, ali ubrzo nastaje razočaranje. Majci su dijagnostikivali dijabetes tipa 2. I tako sam svaku nadu izgubio. To je značilo da ona ne može da mi donira bubreg. To je bilo najveće razočaranje od kada me bolest prati. Krenuo sam sa programom hemodijalize, što je za mene bilo strašno, bolno i nepodnošljivo iskustvo. Posle svake dijalize pritisak mi je prelazio 200/100, bolovi u glavi su bili nemogući, tri dana u nedelji nisam izlazio iz kuće, sa decom nisam provodio vreme. Moja supruga je svakog dana morala da zove lekare hitne pomoći. Morao sam nešto da preduzmem. Saznao sam da postoji bolnica u Belorusiji koja se uspešno bavi transplantacijom bubrega i u kojoj se obavljaju intervencije i za strane državljane, ali da to dosta košta. Jedino rešenje je bilo da se javim fondaciji koja pomaže pacijentima kako bih prikupio novac. Na dan obeležavanja slave Svetog Jovana, 20. januara, dobio sam svoj broj u fondaciji, a u februaru sam već bio na pripremama za transplantaciju bubrega u Belorusiji. Tamo su mi saopštili da je moguće da se uradi transplantacija, pa mojoj sreći nije bilo kraja. Nastavio sam da prikupljam novac za intervenciju. Svi su bili uz mene ‒ supruga, sestre, sinovi. Priznajem da je bilo teško videti decu koja skupljaju novac za moje lečenje…

Na drugi dan Uskrsa, 17. aprila ove godine, u 17.30 sati mi je zazvonio telefon. Supruga se javila i saopštila mi je da treba da se pakujemo i krenemo u Belorusiju na transplantaciju. Ostao sam nem. Nisam znao da li da se radujem ili plašim. Čim smo stigli u Minsk počele su pripreme za transplantaciju, a u sobi je bio čitav tim doktora. Sećam se da sam bio bled, i dalje nem i uplašen. Sa mnom je bila supruga koja me je svuda i uvek pratila, kao i njen brat.

Kada sam se probudio posle transplantacije, čuo sam neke razgovore na ruskom jeziku, a po izrazu lica lekara shvatio sam da je sve super prošlo. Novi bubreg je počeo odmah da radi, a za osam dana sam napustio Minsk i otišao kući u Kragujevac. Prošlog meseca sam konačno posle četiri godine otišao na odmor sa porodicom. Mojoj sreći nema kraja, jer sam konačno zdrav.

Želeo bih da svi ljudi koji imaju problem kao što je bio moj, svoju šansu za transplantaciju organa dobiju u svojoj zemlji, ali da treba da znaju da šansa postoji i na drugim mestima, udaljenim i 2.000 kilometara. Ja sam svoju šansu dobio u Belorusiji i zahvalan sam toj zemlji na tome.