Dijabetes nije prepreka za bavljenje vrhunskim sportom

Sinhronim plivanjem se bavim od svoje pete godine, a dijabetes tip 1 mi je otkriven i dijagnostikovan 2010. u februaru u Turskoj, u Istanbulu, gde sam u tom trenutku živela sa porodicom u kojoj niko nema dijabetes. Bila sam smeštena u njihovu državnu dečju kliniku za endokrinologiju u kojoj sam boravila 10 dana. Na klinici su nas edukovali po pitanju korišćenja insulina, davanje inekcije-pena, kontrole ishrane, računanje ugljenih hidrata i naglašavali su da je fizička aktivnost neophodna zbog regulisanja šećera u krvi.

U toj situaciji kojoj smo se našli moja porodica i ja u stranoj zemlji počeli smo da istražujemo na internetu sa kim bismo kontaktirali i dobili više informacija o trenutnom zdravstvenom stanju. Istraživajući smo došli do Udruženja za borbu protiv dijabetesa grada Beograda „Plavi krug”. Svi kontakti i razgovori koje sam vodila sa članovima ovog udruženja pomogli su mi da sagledam dijabetes iz drugog ugla. Izlaskom iz bolnice nastavila sam da se bavim fizičkom aktivnošću (umetničkim plivanjem) kao i do tada, ali pažljivo i kontrolisano sa još jednim svojim životnik saputnikom koji će uvek ostati deo mene.

Imala sam i sreće zato što mi je majka bila i trener pa smo u svom ovom regulisanju šećera, ishrane, davanja insulina i intenzitetom treninga zajedno učestvovale, istraživale i učile. Rođena sam u sportskoj porodici, u kojoj moje zdravstveno stanje nisu smatrali nekom velikom preprekom za moje bavljenje sportom u budućnosti. Cela porodica se bavila istraživanjem oko ishrane, organizacijom treninga, merenjem šećera i doprinela da moji sportski rezultati budu na vrhunskom nivou. U svom okruženju u školi i u klubu pokušavala sam da objasnim svojim prijateljima šta je dijabetes i kakve situacije mogu da mi se dese naročito po pitanju hipoglikemije. Trudila sam se da im objasnim kako bi to stanje izgledalo i šta bi bilo neophodno da bi mi pružili prvu pomoć. Moje drugarice u klubu i reprezentaciji nose sa sobom med, bombone, šećer, neki slatkiš, sok, voće, kao rezervu za mene ako se desi da treba da mi ih daju tokom treninga, čime sam shvatila da su me prihvatile takvu kakva jesam, a to njihovo razumevanje i podrška mi je dala vetar u leđa da nastavim da treniram umetničko plivanje. Samim tim sam postala svesna da sam ih dovoljno informisala o dijabetesu da bi one mogle i drugim ljudima u sličnim situacijama da pomognu.

Mene dijabetes ni u jednom trenutku u životu nije sprečio da radim, učim, probam ono što volim i želim. Članica reprezentacije Srbije sam od 2014. godine i ostvarujem sve bolje i bolje rezultate na svakom narednom takmičenju. Ovu sezonu 2022-2023. završila sam sa postignutim izuzetnim rezultatima na svetskom prvenstvu zauzevši šesto mesto u disciplini miks duet sa svojim partnerom i dečkom Ivanom, kao i četvrto mesto na Evropskim igrama u Poljskoj. Pored uspešnog bavljenja vrhunskim sportom i velikih obaveza koje on prati, studentkinja sam četvrte godine na Katedri za turski jezik i književnost Filološkog fakulteta Beogradskog univerziteta.

U svim ovim situacijama na takmičenjima, na međunarodnim nastupima i studentskim ispitima gde sam bila izložena stresu, tremi i pojačanim adrenalinom uvek sam trebala da stabilizujem i regulišem šećer i doze insulina. To je za mene bio jedan veliki rolerkoster dok ga nisam lepo svladala i naučila da kontrolišem uz razne pomoći stručnjaka: endokrinologa, nutricionista, psihologa, trenera, a najviše razmenjujući iskustva sa drugim ljudima i sportistima sa dijabetesom. Svo to stečeno iskustvo trebalo je da prilagodim svom telu u čemu mislim da sam i uspela. Nažalost, postoje mali problemi gde je svima nama potrebna pomoć a to su pomagala, kao što su tračice, iglice, lancete i aparati za merenje šećera. Ja se susrećem sa velikim problemom količine tračica koje dobijam za tri meseca. Moje zdravlje mi je na prvom mestu, i svaki dan da bih regulisala svoje potrebe i sportske aktivnosti dešava se da moram da izmerim šećer od 10 do 12 puta dnevno. To podrazumeva da šećer moram da izmerim pre početka treninga, tokom treninga i posle treninga, a treninge imam dva puta dnevno, ponekad zbog osećaja da mi je šećer viši ili niži moram više puta da ga izmerim tokom jednog treninga. Dnevno mi treba 10 tračica, što bi mesečno bilo 300 tračica, a to je šest kutija mesečno, puta tri meseca ‒ 18 kutija. Nakon navršenih 18 godina tromesečno dobijam devet kutija, što je duplo manje od mojih zdravstvenih potreba. Verujem da nisam jedina koja se susrećem sa ovakvim problemom ‒ nedostatkom opreme za adekvatnu kontrolu šećera u krvi. Smatram da bi trebalo svi zajedno da se pozabavimo ovim problemom. Moja situacija je vezana za sport i stvara mi određene poteškoće vezane za tračice, a verujem da ima mnogo mladih koji dobijaju dijabetes krajem puberteta a koji nisu spremni da sa 18 godina mere šećer samo tri puta dnevno i da ga uspešno regulišu.