Međunarodni odnosi bez poštovanja načela ili principa

Da li je danas moguć život u svetu bez ikakvih političkih, međunarodno-pravnih, etičkih i vrednosnih pravila? Bez utvrđenih principa nastalih kroz razvoj čovečanstva, međunarodnih odnosa, ratova, dogovora i mukotrpnih sporazuma. Viševekovnim razvojem zapadne, preciznije anglosaksonske civilizacije, olako su ukidana sva dostignuća na tom planu. Zato se danas pitamo da li smo na pragu sveopšteg nuklearnog rata u kome će propasti sva dostignuća i uslovi za normalan život čovečansta.

Teorijska polazišta za ovakvo zaključivanje mogli bi naći kod Aleksis de Tokvila u njegovom remek-delu „O demokratiji u Americi”, objavljenom 1835. U suptilnoj analizi prekomorske civilizacije, ovaj veliki francuski borac za slobodu zaključuje: „Strastveno volim slobodu, zakon i poštovanje prava.” Tokvil je video demokratiju kao balans između slobode i ravnopravnosti, koja se podjednako brine i za pojedinca i za zajednicu. Šta je od toga ostalo u danas najmoćnijoj zemlji na svetu – SAD?

Kod Zbignjeva Bžežinskog, teoretičara američke svetske premoći, savetnika za nacionalnu bezbednost 1977‒1981, u delu „Velika šahovska tabla” iz 1997, jedini mogući rasplet odnosa u svetu je da SAD, kao najmoćnija, određuje i diktira uslove razvoja svih država. A da Rusija i Kina postanu i zauvek ostanu patuljci i pioni na šahovskoj tabli, sa uticajem samo na blisku okolinu.

Kod zaljubljenika u američku dominaciju u današnjem svetu Frensisa Fukujume, u delu „Kraj istorije i poslednji čovek” iz 1992, svetsko viševekovno nadmetanje Istoka i Zapada završeno je u korist najrazvijenije države liberalne demokratije ‒ SAD, pobedom nad nedemokratskim totalitarnim režimima nakon završetka hladnog rata. SAD treba da svoj model nametne svim državama koje streme ka razvoju. Zar danas nismo uplašeni svedoci, ne samo mi iz malih zemalja već i čitava Evropa i ostali, da se to događa u savremenom svetu?

Višedecenijskog scenaristu šatl diplomatije u međunarodnim odnosima, Henri Kisindžera, u „Diplomatiji” 1994 i drugim delima, prepoznajemo po mudrom savetovanju smirivanja odnosa u savremenom svetu. I onda kada je bio kreator američke spoljne politike i danas kao stogodišnjak, on se zalaže da SAD uvažavaju i interese drugih, posebno u oblasti bezbednosti. On je svojevremeno razumeo zabrinutost Rusije zbog širenja NATO na Istok, mimo dogovora Regan-Gorbačov, posebno kasnije kada je sledeća NATO udavača postala Ukrajina. Ali se njegovi mudri saveti i preporuke uzimaju danas više u analitičkim člancima, nego kao sugestije u aktuelnoj diplomatskoj praksi SAD.

Istina je da su, od 1776 do danas, SAD u ratovima provele 222 godine. Samo od Drugog svetskog rata vodile su 19 zvaničnih ratova. Ukupan broj žrtava koje su američke trupe u tim ratovima ostavile za sobom je više od devet miliona ljudi. Svi ovi ratovi vođeni su „u ime stvaranja sveta koji će biti siguran za demokratiju”. To nije smetalo prvom crnom predsedniku SAD Baraku Obami da, samo posle tri meseca na funkciji, dobije Nobelovu nagradu za mir. On je zatim, u dva mandata, držao SAD u stalnom ratnom stanju i „ratovao više od drugih predsednika”, kako kaže britanski dnevni list „Gardijan”.

To su neke od namera svetske dominantne sile da preuredi savremeni svet po svojim željama i modelima. S obzirom na ekonomsku krizu neotkrivenih razmera, izazvanu nekontrolisanim štampanjem dolara kao svetske valute, krizom sopstvene industrije, ekstremno visokih troškova proizvodnje i cene rada, prebacivanja proizvodnje potrošne robe u siromašne zemlje Dalekog istoka i neuspeha globalizacije, pokrenut je proces opasnih razmera. Proizvoditi što više oružja, smrtonosnih sredstava i municije, da bi se smirila tzv. duboka država i zaposlila industrija za njihovu proizvodnju. Zatim pronaći potencijalno sukobljene zemlje ili izazvati sukob između njih, kako bi se ubijale uvezenim američkim oružjem i zadužile za njihovu otplatu.

Danas to vidimo u snimcima užasnih tragedija iz razorene Ukrajine, ali smo to ranije gledali na stratištima Vijetnama, Čilea, Nikaragve, Avganistana, Iraka, Libije, Sirije, ali i bivše SFRJ, naročito Srpske Krajine, Bosne i Hercegovine, kroz NATO akciju „Milosrdni anđeo” u SRJ, a zatim i kroz podršku albanskim teroristima u Makedoniji i na Kosovu. Nisu zaboravljene slike tepih i napalm bombardovanja tokom američke intervencije u Vijetnamu, razaranja Iraka, Avganistana, Libije, Sirije i kasetnih i bombi sa osiromašenim uranijumom u Srbiji i Crnoj Gori. Koja su područja predviđena za sledeće akcije masovnog korišćenja američkih ubojnih sredstava? Verovatno u sukobu Kine i od SAD podržavanog Tajpeja. Ali i u pokušajima niza afričkih zemalja da se konačno oslobode neokolonijalističke ekspoloatacije bivših metropola.

 Kao što vidimo u navedenim primerima, nema više nikakvih pravila, niti principa u odnosima. Blokova nema, postoji samo NATO u kome glavnu reč vode SAD. Evropska unija samo je u službi i pod kontrolom SAD i NATO. Nije jasno kako će, pogotovu manje razvijene države EU, otplaćivati ogromne finansijske rashode za naoružavanje Ukrajine, iako ona nije član ni EU, ni NATO.

Može li se sve nabrojano podvesti pod bilo koji od teorijskih i praktičnih principa za miroljubivu saradnju zemalja modernog sveta? Poštuje li se Generalna skupština i Povelja UN, Savet bezbednosti UN i njegove rezolucije, Finalni akt KEBS-a (OEBS) iz Helsinkija i preporuke regionalnih organizacija zaintersovanih država? Gde su u svemu tome principi suverene jedanakosti i ravnopravnosti država i naroda, proces demokratizacije, zaštita čovekove sredine, zaštita od zaraznih bolesti i infekcija. Čak i ključna zakonitost iz životinjskog sveta: pravo jačeg, važi samo za najjaču državu, ali ne i za manje važnu i neravnopravnu stranu. Uz raspad teorijskih sistema, u stvarnosti je poništavanje teško dostignutih načela kroz vekovnu evoluciju mnogo teži, krvaviji i razorniji problem. Pitamo se kako sve to preživeti.

Redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista