RECESIJA RAŠTIMOVANE PRIVREDE

Sredinom 2008. godine privreda Srbije je i dalje raštimovana. O tome govore anegdote, teorija i statistika.

Anegdotski posmatrano, privreda, u kojoj su najbolje plaćena zanimanja politika, marketing (inače višestruko povezan sa politikom), kao i plastična hirurgija, ne može se smatrati uspešnom ni održivom.

Iz perspektive ekonomske teorije, neodrživ je model „jaka valuta u slaboj privredi”, ne samo zato što se inflacija ne može održavati pod kontrolom prihodima od privatizacije, već pre svega zbog toga što se na ovaj način žrtvuje dugoročni rast i konkurentnost, inače jedini trajni izvor jake valute. Osim toga, ne postoji teorijsko uporište ni praktična potvrda da privatizacijom cele privrede dolazi do rasta i blagostanja. Efekat totalne privatizacije sličan je efektu trenutne liberalizacije.

Stanje u Srbiji je toliko raštimovano da bi prepuštanje privrede delovanju samo tržišnih zakonitosti moglo da je dovede u stanje dubokog šoka. Nažalost, naši regulatori postaju „slavni” zbog toga što u ime trenutne liberalizacije ne nailaze na razumevanje ni teoretičara ni praktičara.

Što se statistike tiče, jasno je da dosadašnji rast ne garantuje stabilnost (makroekonomsku i političku); nivo ekonomskih aktivnosti je i dalje nizak, inflacija raste, tržište kapitala je u padu, investicije se „parkiraju” u neproduktivne oblasti, priliv stranih direktnih investicija je u padu, a dug raste. U pitanju nije recesija konvencionalnog tipa, već tranziciona recesija uslovljena krizom hipoprodukcije i investicionom kratkovidošću u raštimovanoj privredi visokog sistemskog rizika. U takvom kontekstu, ekonomski je neopravdano jačanje distributivnog mentaliteta (neprimeren rast plata u javnom sektoru i besplatne akcije). Paradoksalno je da se tehnološki viškovi plaćaju da ne bi radili kroz programe dobrovoljnog napuštanja preduzeća, umesto da se preko nekonvencionalnih inicijativa ugrađenih u industrijske politike, kao i politiku regionalnog razvoja, povećava zaposlenost.

Na ekonomsko stanje u 2008. dodatno je uticala i nova geopolitička činjenica, to što su SAD i najznačajnije zemlje EU priznale Kosovo. Da bi se skrenula pažnja javnosti sa ovog problema, uzastopnim vanrednim izborima zapravo je podignuta dimna zavesa, što je dovelo do diskontinuiteta vlade i, samim tim, do pojave stop-end-go troškova u sprovođenju reformi, kao i lansiranja novih vizija razvoja pre nego što su prethodne bile realizovane.

Građani Srbije su ušli u tranziciju koja je koincidirala sa procesom globalizacije uz nadu da će prosvećeni apsolutizam, svojstven radikalnim reformama društva, dovesti do demokratije i tržišne privrede. Nažalost, skoro dve decenije od otpočinjanja tranzicije građani Srbije ne žive ni u demokratskom kapitalizmu ni u prosvećenom apsolutizmu, već u tranzicionizmu – diktaturi neukih diktatora.

U globalnom svetu, punom asimetričnih odnosa, pozicioniranje ima kritičan značaj. Srbija još nije pozicionirana.

Postoji opasnost da se Srbija zaglavi između dve strategijske grupe, da nigde ne pripadne i time permanentno trpi negativne uticaje obe grupe. Negativan uticaj je i odsustvo uticaja. Prihvatljiv program bi morao da znači proevropsku, ali ne i antirusku orijentaciju Srbije. Proevropska orijentacija znači, pre svega, institucionalnu kompatibilnost sa EU. Orijentacija na Rusiju znači uvođenje strategijskih partnera, pre svega, u oblast energetike i povezane grane. Štaviše, energetska samodovoljnost, logistički energetski kapaciteti i propulzivna petrohemija mogu samo da povećaju pregovaračku snagu Srbije vizavi EU.

Tek kada reši svoj geopolitički položaj, Srbija će biti konstituenta regiona, a ne rezidijum interesa suseda. Izvodljivo i održivo geopolitičko rešenje preduslov je da ekonomske reforme omoguće zamenu tranzicionizma dostizanjem kao i prestrojavanjem u hodu prema svetskom kapitalizmu čija je izgradnja uveliko u toku.

Jedno od zaboravljenih pitanja tranzicije u Srbiji jeste i pitanje organizacije države. Država je reformisana, ali na način da je stara birokratija zamenjena novom, uglavnom partijskom birokratijom. Da bi bila mala, mudra i proaktivna, državna birokratija mora da bude politički nezavisna.

Kako obezbediti geopolitičko pozicioniranje, sređivanje državnih pitanja i organizaciju države? Spontanim delovanjem socijalnih zakonitosti i tržišnih snaga ili aktivnostima nevladinog sektora sigurno ne. Jasno je da političari koristeći institucije države treba to da obezbede. Zadatak ekonomista je da ukažu na pogubne posledice guranja pod tepih negativnih efekata tranzicionizma i da daju konstruktivne predloge iz domena svoje struke. Da li imamo političare sa svežom idejom izlaska iz tranzicionizma, kao i odgovarajućim veštinama za njenu primenu koje su prihvatljive za većinu građana ili bar kritičnu masu stanovništva? Da li su naši političari „sluge javnosti” ili egoisti koji posvećenost iskazuju jedino u rešavanju ličnih ciljeva? Srbija ima šansu da preživi i prosperira samo ukoliko se na njenom čelu nalaze političari sa jasnom i originalnom vizijom, novim smislom za nacionalnu koheziju i sposobnošću da društvene reforme vrate u institucije.

Korisne promene u politici i ekonomiji su bolne i teške. One se obično ne javljaju spontano čak i u državama sa većom kumulantom od Srbije. Ali nada da će se promene zaista i desiti nikada ne sme prestati. Analiza stanja i izvodljivi predlozi najbolji su način da se demokratski mehanizam korisno upotrebi. Ipak ostaje pitanje: da li političari čitaju analize i predloge ekonomista?

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu,
predsednik Saveza ekonomista Srbije