Prohujalo sa južnim vetrom

Ponedeljak, 25 decembar, Galerija KC „Čukarica”, jedno stotinak izvanrednih ljudi u publici, koji su se probili uprkos blokadi grada, sluša desetak doktora nauka i vrhunskih intelektualaca koji biranim rečima govore o kvalitetu i značaju fenomena „Južni vetar” (JUVE). Ispred slogana koji su fanovi napravili i gde piše „Južni vetar se sluša, a ne gleda”, sedi lično Mile Bas, odnosno Miodrag M. Ilić i čini se konačno dobija satisfakciju i priznanje i kod elite. „Mile, jesi li mislio da će se ovako nešto ikad dogoditi?”, pitam ga dok sedeći pored njega moderiram razgovor organizovan kao predstavljanje zbornika radova o ovom fenomenu koji smo nazvali „Pristajem na sve – istorija muzičke grupe ’Južni vetar’” (izdanje IES i Čigoja štampa). „Nikada”, odgovara pošteno čuveni osnivač fenomena koji je sigurno najvažnija i najuticajnija pojava u istoriji jugoslovenske i srpske popularne muzike.

Knjiga koja se pojavila ove godine sa izvanrednim likovnim rešenjem Nikole Kostadinovića, rezultat je prošlogodišnje naučne konferencije koja je pripremana skoro pet godina i izazvala je ogromno interesovanje kako naučne javnosti tako i dalje mnogobrojnih obožavalaca svega što je JUVE značio i ostavio. Četiri decenije posle izlaska prvog Sinanovog albuma, kao početka uspona prepoznatljivog JUVE zvuka, okupili smo se da probamo da odgonetnemo tajnu muzičkog, kulturološkog pa i antropološkog zemljotresa koji i dalje ljulja ove prostore. U projektu su učestvovali istoričari, pravnici, sociolozi, politikolozi, filmolozi i čak troje vrhunskih etnomuzikologa koji su iz raznih perspektiva probali da rasvetle nasleđe i značaj najveće, višedecenijske avanture popularne muzike na ovim prostorima. Bugarski muzikolog Venceslav Dimov dao je fantastičnu istoriju recepcije ove muzike u svojoj domovini koja je orijent dobijala sa zapada i gde Mile Kitić i danas okuplja petnaest do dvadeset hiljada posetilaca.

Škabo iz „Beogradskog sindikata”, kao jedan od govornika, lepo je objasnio kako su nekadašnje sulude žanrovske podele, koje imaju ozbiljnu ideološku pozadinu, konačno pomerene i kako se danas nasleđe raznih žanrova spaja na različite načine i da ostaje samo jasna podela na kvalitet koji traje i sintetiku koja brzo nestaje. A činjenica da svakodnevno izlazi poneka nova obrada pesama iz JUVE repertoara, i da je na „Zvezdama granda” bilo preko 450 izvođenja tog nasleđa, govori koliko je to i dalje inspirativno i nezaobilazno. Ko uđe u svet „Jutjuba” videće mnoštvo mladih muzičara koji izvode foršpile, bas deonice ili gitarske bravure koje su ostavili Sava Bojić i Josip Boček. Letošnju koncertnu sezonu obeležio je prepun koncert na Tašu Jašara Ahmedovskog, gde su glavni prostor zauzimali hitovi sa tri albuma urađena sa JUVE produkcijom.

Naravno, nasleđe JUVE su i brojni sudski sporovi oko izvođačkih prava, vlasništva kanala na „Jutjubu”, neraščišćenih ličnih i finansijskih računa, jer ovaj brend i pesme i danas donose veliku količinu novca. U knjizi je i odličan tekst o fenomenu Diskosa, činjenici da je pored Beograda i Zagreba, treća najveća izdavačka kuća u Jugoslaviji bila iz malog Aleksandrovca. I to je rezultat rada JUVE.

Rad ovog orkestra i izdavačke kuće deli se na nekoliko faza. Najvažniji je svakako period osamdesetih godina kada su se Mile Bas i Sava Bojić, dvojica rokera iz Leskovca i Čačka, našli u narodnjačkom orkestru Ace Stepića i polako počeli da prave sopstveni izraz. Nakon folk klasika sa Duškom Kostićem i Gordanom Stojićević, dolazi pomenuti album Sinana Sakića i „Miko, druže moj”. Harmoniku svira Dragan Stojkovića Bosanac koji se nije dugo zadržao da bi sa dolaskom Perice Zdravkovića bio oformljen čuveni trio. U narednih desetak godina kroz ovaj projekat prošli su vrhunski instrumentalisti, poput Josipa Bočeka, Laze Ristovskog, Furde (svirao na čuvenoj turneji iz 1986. zajedno sa tada četrnaestogodišnjim Zvonkom Demirovićem). Tarabuke i bongose je brzo zamenila ritam mašina koju Mile uvodi u isto vreme kad i recimo „Sisters ov mersi” u Engleskoj. Do 1985 okuplja se međutim čuvena velika petorka, jer nakon Sinana i Šemse Suljaković, stižu i Mile Kitić, „hodža” Kemal Malovčić te Dragana Mirković nakon prekida saradnje sa Novicom Uroševićem. Do 1990. godine i raspada Jugoslavije fuzija južnjačkog folka, naglašenih orijentalnih ritmova, derviških muških horova, ritam mašine, jakog gitarskog zvuka, uz uvođenje niza produkcijskih inovacija i najmodernijih sintesajzera, tektonski je razorila kanone popularne muzike ne samo u našoj zemlji. Mile je bio, ne samo muzički genije već i inovator u produkciji, načinima prezentacije i distribucije i drugim oblicima delovanja. Kako smo pokazali, upravo je JUVE bio pravi jugoslovenski andergraund u zemlji u kojoj je rokenrol kultura bila glavni državni projekat.

Rezultat su milioni prodatih tiraža svake godine, što osim velike petorke uključuje i saradnju sa Luisom, Hankom Paldum i drugim velikanima. Sladokusce i danas posebno inspiriše cigansko nasleđe ove tradicije, a Mile uvek priča o značaju leskovačke mahale Podvorce kao trajne inspiracije, odakle dolazi i veliki Mustafa Šabanović.

No, ’91. donosi raspad ove bajke kao i države u kojoj je nastala. Raspada se velika petorka, tržište i ceo sistem prodaje i distribucije, odlaze i Perica i Sava, i Mile kreće iz početka uz dvadesetogodišnjeg Baneta Vasića. U novim okolnostima sa nešto izmenjenim zvukom, jeftinijom produkcijom, stvara se ništa manje zanimljiv opus. Sinan se vraća 1994. i nastaje niz sjajnih albuma, uz još nekoliko Kitićevih klasika. Ali u novom univerzumu nastaju novi legendarni proizvodi Srećka Šušića, Suzane Jovanović, Gojka, Nehrua, Indire, pomenuti albumi Jašara Ahmedovskog… Orijent je blago potisnut usled novih okolnosti. U prvi plan dolaze ritmovi juga i modifikovana dvojka, no ostaju sintesajzeri i prepoznatljiva rok i džez gitara povratnika Bojića.

Mile radi smanjenim intenzitetom i u novom milenijumu, ali ono što je u pomenute dve decenije zajedno sa svim ovim velikanima ostavio, nema konkurenciju na balkanskim prostorima. Muzička fuzija koju su stvorili izvukla je na svetlost dana potiskivano nasleđe orijenta koje je ovde postojalo daleko pre dolaska Osmanlija i koje se lako prepoznaje i u vizantijskom crkvenom pevanju. Hrišćanstvo nije došlo iz Vatikana, nego iz Jerusalima. Svi ti evroazijski slojevi neizbežno povezuju narod na ovim prostorima i dok se tragično međusobno ubijamo kao devedesetih, ipak svi slušamo istu muziku. „Južni vetar” je danas u okolini prepoznat kao jedan od najvažnijih srpskih brendova, koji svi narodi jednako cene i u njemu uživaju.

Konačno, on je jedan od najvažnijih dokaza da konačno treba da napravimo muzej narodne muzike u Beogradu. Da sa ponosom pokažemo i izložimo bogatstvo ove bogate i raznovrsne tradicije koju bi turisti i iz naše zemlje, ali sigurno iz regiona pa i celog sveta sa radošću upoznavali i posećivali. „Južni vetar” bi u tom univerzumu morao da ima jedno od počasnih i ključnih mesta. Zvali to srpskim vorld muzikom, muzičkom fuzijom, balkanskim bluzom ili kako god, treba da ga prepoznamo kao autentičan ekstremno muzički zanimljiv proizvod ovog naroda i da na njega budemo ponosni. „Hvala im hvala za sve!”

Naučni savetnik, Institut za Evropske poslove

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista