Izražajnost i rečitost

Naš poznati džez-trubač Duško Gojković predstavio se na 40. Bemusu kao solista, vođa orkestra i autor brojnih aranžmana od kojih su neki pisani specijalno za ovu priliku. Onih koji vole „mainstream” džez uživali su te večeri, a nama je ostalo za razmišljanje zašto se ovim koncertom Duška Gojkovića i njegovog ansambla Samit oktet ne otvori džez festival koji sledi upravo po završetku Bemusa. Skoro puna sala publike odazvala se u najvećem broju upravo ove večeri. Već sledeće, tužna i hladna, proređena publika dočekala je Budimpeštanski festivalski orkestar veoma srdačno i toplo, no ipak bez imalo prave festivalske atmosfere. Bemus gubi ono čega je uvek bilo napretek – interesovanje publike.

Mađarski ansambl ima potrebni balans muzičara, iskusnih i mladih, neophodan svakom dobrom orkestru. Sa promenjenom dispozicijom korpusa instrumenata koju više ne viđamo tako retko, postigao se homogeni zvuk gudača, koji su i inače temelj ovog orkestra. Betovenovu Četvrtu simfoniju u Be duru doživeli smo kao uvertiru u Malerov ciklus „Pesme o zemlji”. Ipak, energično i dramatizovano interpretirani prvi stav i brzi poslednji uokvirili su angažovano sviranje muzičara pod rukovodstvom dirigenta Ivana Fišera. Isforsirani forte i snažan tuti zvuk ipak nisu delovali grubo i nametljivo.

Svu lepotu interpretacije orkestar je pokazao u tumačenju Malerovog ciklusa „Pesme o zemlji” sa dvoje solista, mecosopranistkinjom Kristijanom Stotijn (Holandija) i tenorom Robertom Din Smitom (SAD).

Afinitet prema Malerovoj muzici ovaj orkestar je ispoljio osnivanjem Malerfesta na kome se od 2005. u Budimpešti izvodi Malerova muzika, a ovaj ansambl je i jedan od glavnih izvođača. Pored dramaturških uspona, padova, kontrasta, dugih kulminacija koje se rasprskavaju u orkestru, dvoje solista se potpuno saživelo sa tekstom, sadržinom i opštom porukom dela. Pevali su napamet, mimikom, stavom i glumili; Kristijane Stotijn u velikom lučnom legatu, ispevavala je elegantno duge fraze i takoreći na svakom tonu ostvarivala dinamičke gradacije. Nešto više forsirao je svojim snažnim tenorom Robert Din Smit, nalazeći dobre odnose sa bučnim i masivnim orkestarskim sastavom koji je u kombinaciji gracioznosti i preciznosti vodio dirigent Ivan Fišer.

Budimpeštanski festivalski orkestar nije besprekorno zvučno telo kome se ne dešavaju omaške i retke, ali upadljive intonativne nepretencioznosti duvača, međutim to je ansambl koji ima entuzijastički pristup muzici, veoma prisan, a dirigent Fišer insistira na izražajnosti i rečitosti, na osmišljenosti i logici, ne uvek na filigranskoj izbalansiranosti niti na lirskom sentimentu. Utoliko ovaj orkestar poseduje personalitet.