Svako od nas ima obavezu da čuva ćirilicu

Nema sumnje da je ćirilica, naše tradicionalno pismo i mnogovekovno nacionalno obeležje, nedopustivo potisnuta. Njena sudbina u najvećoj meri zavisi od države, koja bi morala da počne sistematski da brine o njenom očuvanju. Nesumnjivo zavisi i od pojedinih institucija, izdavačkih kuća i medija, koji, poput „Politike”, treba da neguju ćirilicu. Naravno, zavisi i od svakog pojedinca – svako od nas ima i mogućnost i obavezu da brine o njoj.

Ovako za naš list govori prof. dr Rada Stijović, koja godinama u „Politikinom” dodatku „Kultura, umetnost, nauka” kroz rubriku Slovo o jeziku piše o srpskom jeziku i rešava jezičke nedoumice naših čitalaca.

Nedavno je obeležen Međunarodni dan maternjeg jezika. Koliko Srbi poznaju svoj književni maternji jezik?

Na ovo pitanje ne može se dati uopšten odgovor. Ne očekuje se jednaka pismenost i vladanje književnojezičkim pravilima od onoga ko ima neophodni minimum škole i onoga ko je visoko obrazovan. Odgovor bi prvenstveno trebalo usmeriti ka ovima drugima, koji bi morali dobro da vladaju književnim jezikom, da imaju bogat i raznovrstan rečnički fond, negovan i biran jezički izraz. Svedoci smo da to često nije tako, što je vidljivo naročito među nosiocima javne reči. Ono što meni veoma smeta, možda i više od jezičkih i pravopisnih nepravilnosti, jeste sve niži nivo govorne kulture – grubost u obraćanju, prekidanje sagovornika, često neprimeren pa i vulgaran rečnik, natrunjen gotovo uličnim žargonom, u medijima težnja za senzacionalizmom, a katkad i isprazan sadržaj radi podilaženja najširem čitalačkom krugu, koji ostavljaju traga i na jeziku. Mada raširene, ovo ipak nisu opšte pojave. Na sreću, još uvek u našoj sredini ima ljudi koji brinu o jezičkoj kulturi i negovanju književnog jezika, a zadivljujući su napori i entuzijazam nastavnika, koji i u nepovoljnim okolnostima ulažu ogroman trud da prenesu znanje mlađim naraštajima.

Stiče se utisak da više pažnje poklanjamo učenju stranih jezika nego sopstvenog?

Rekla bih da taj utisak ne vara. Nema sumnje da je dobro što se mnogo pažnje poklanja učenju stranih jezika i što nam deca već u ranom uzrastu ovladavaju, i to sasvim solidno, pre svega engleskim, ali i drugim jezicima. Nije, međutim, nikako dobro što se ne poklanja dovoljno pažnje negovanju sopstvenog jezika, kao i što se u nekim krugovima, čak i među univerzitetskim profesorima, zastupa stav da jezik treba prepustiti spontanom razvoju bez uplitanja jezičkih stručnjaka. Razvoj i menjanje književnog jezika su neminovan proces, ali taj proces mora da bude praćen i usmeravan.

Prema istraživanjima, svaki treći petnaestogodišnjak u Srbiji funkcionalno je nepismen. Pandemija virusa korona samo je pogoršala situaciju. Ima li načina da se ova statistika popravi ako se zna koliko vremena mladi provode na društvenim mrežama?

Načina uvek ima. Treba samo tom problemu ozbiljno pristupiti. Ako mladi mnogo vremena provode na društvenim mrežama, iskoristimo te mreže da im na interesantan način približimo ono što bi morali znati. Učinimo im zanimljivim časove jezika, omilimo im ponovo knjigu, ako ne u papirnom, a ono u digitalnom obliku, uputimo ih u pozorišta. Omogućimo im da na internetu nađu pravopis, rečnike, gramatike, jezičke priručnike, postavimo im na „Jutjub” zanimljive jezičke sadržaje. To, međutim, mora biti prvenstveno briga države, a ne samo pojedinaca i retkih institucija.

Da li je prvi korak koji se može načiniti u popravljanju stanja pismenosti i kulture izražavanja povećanje broja časova srpskog jezika u školama ili bar razdvajanje nastave jezika od časova književnosti?

Taj korak svakako treba napraviti. Po broju časova maternjeg jezika na poslednjem smo mestu u Evropi. Osim toga, neophodno je uvesti časove srpskog jezika na fakultete, jer smo svedoci da veliki broj ljudi sa diplomom ima oskudno jezičko znanje.

Primetan je veliki uticaj engleskog jezika na sve svetske jezike. Koji je najbolji način da se nove reči prilagode našem jeziku, da li treba praviti nove reči koje bi imenovale pojmove s kojima se srećemo prvi put, kao što rade komšije Hrvati, ili prihvatiti reči onako kako su zaživele u narodu?

Nisu samo Hrvati skloni stvaranju domaćih reči za nove pojmove. Čine to i drugi narodi, ponajviše Nemci. Bilo je takvih nastojanja i kod nas, i to još u vreme kada su umni ljudi iz Društva srpske slovesnosti na čelu sa Sterijom pokušali da rade na stvaranju srpske terminologije („nazivoslovnih reči”). Njihov početni trud je naišao na otvoreno nipodaštavanje i oni su vrlo brzo svoj posao prekinuli. Među skovanim ili s drugih jezika prevedenim rečima bilo je i uspelih tvorevina, od kojih su neke i danas u upotrebi, kao npr.: suština, slučajnost, svojstvo, sposobnost, postepenost, sitnica, predmet, bezuslovno. Da li će nekada biti razumevanja za ovakav posao kod nas, ostaje da se vidi. Za sada preovladava mišljenje da strane reči ne treba prevoditi ako su se ustalile u jeziku, dobro se uklopivši u naš gramatički sistem. To se naročito odnosi na termine i apstraktne reči (npr. hlorofil, imaginarni broj, apstraktan itd.). Međutim, strana reč je nepoželjna ako za nju postoji odgovarajuća domaća. Zašto bismo upotrebili reč reperkusija, ako imamo reč posledica?

Svakako je nepoželjna i prekomerna i uglavnom potpuno nepotrebna upotreba stranih reči. Kada se čitaju modne rubrike gotovo svih časopisa, pridev prekomeran je najblaže što se može reći. U njima nalazimo „must have” garderobu, mesta „a must see” za sve poklonike mode, „event” koji se mora organizovati i „natural look” koji se postiže odgovarajućom šminkom itd. Teško je oteti se utisku da je ovde reč o manifestaciji kulturne inferiornosti i verovanja da govoriti jezikom ekonomski uspešnijih i moćnijih znači i sam biti deo tog sveta uspešnih i moćnih. Naravno, nije samo modni svet sklon ovakvom izražavanju.

No, nisu samo strane reči problem. Veći problem su konstrukcije koje remete gramatičku strukturu srpskog jezika. Na primer, treba reći „Nauka budućnosti Stivena Hokinga”, a ne „Stiven Hokingova nauka budućnosti”, kako možemo pročitati u novinama, a što je bukvalan prevod engleskog „Stephen Hawking’s Science of the Future”. I konstrukcija „najbolji film ikada” prevedenica je sa engleskog i nesvojstvena je srpskom jeziku, kao i upotreba glagolskog priloga uključujući u primerima tipa: „Film je dobio devet Oskara, uključujući za najbolji film.”

Problem predstavljaju i bukvalni prevodi engleskih idioma, ustaljenih izraza, fraza, poslovica, koji su nekada nerazumljivi, nekada ne odgovaraju našem životnom iskustvu i našim običajima, a nekada su i smešni. Englesko „at the end of the day” treba prevoditi sa na kraju krajeva, u krajnjoj liniji, najzad, a nikako, kako se uobičajilo, sa na kraju dana. Englesko „to be in someone’s shoes” odgovara našem izrazu biti u nečijoj koži i ne treba ga bukvalno prevoditi sa biti u nečijim cipelama itd.

Odavno jedan zakon nije izazvao toliko negodovanje stručne javnosti kao Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Zaštitnik građana je čak nedavno najavio da će pokrenuti pitanje njegove ustavnosti. Da li vama nešto u ovom zakonu smeta?

Reći ću šta mislim o tzv. jeziku rodne ravnopravnosti, a iz toga će proisteći i šta mislim o zakonu. Upotreba ovog jezika je nepotrebna, suvišna, a često i štetna. Mnogo je i lingvističkih i nelingvističkih razloga. Malo je prostora da se to ozbiljno obrazloži, reći ću samo ponešto.

Prvo, nema potrebe vezivati imenicu ženskog roda uz osobu ženskog pola, jer se gramatički rod imenica u srpskom jeziku ne poklapa dosledno s polom bića koja te imenice označavaju, npr., devojčurak i curetak su imenice gramatičkog muškog roda; vladika i diplomata su u množini imenice ženskog roda; junačina, ljudina, muškarčina, poštenjačina su i u jednini i u množini ženskog roda; devojče i momče su srednjeg roda itd.

Osim toga, imenice gramatičkog muškog roda u srpskom jeziku imaju tu osobinu da se njima, kada se govori načelno, uopšteno, mogu istovremeno označavati i osobe muškog i osobe ženskog pola: „Čovek je smrtan” (i muškarac i žena), „Građanin mora da poštuje zakon” (svaki, bez obzira na pol, veru itd.). Uz to, ženska verzija imenice je individualizovana, odnosi se na konkretnu osobu. Kada kažemo: „Profesorka još nije radila u ovoj školi”, znači da mislimo na neku određenu, konkretnu profesorku, dok primer: „Žena profesor još nije radila u ovoj školi” govori da u toj školi nije radila nijedna žena koja ima zvanje profesor.

Neki kažu da doslednom upotrebom imenica gramatičkog ženskog roda kada je reč o osobama ženskog pola žene postaju „vidljivije”. „Vidljivost” ženske osobe može se postići na mnogo načina. Takvom je čini već njeno ime. Drugi opet tvrde da se ovime želi postići jednakost žena i muškaraca. Mislim da se jednakost ne postiže insistiranjem ne činjenici da je neka osoba ženskog pola i da se time čak potencira različitost. Pojedinci kažu da se ne traže ovako radikalne promene, već se zahteva samo promena u imenovanju zanimanja. Može se onda postaviti pitanje – Zašto smeta da neka žena bude profesor, lekar, službenik, a ne smeta da bude čovek ili građanin?

Naravno, imenice ženskog roda su potrebne, i to u onim situacijama kada treba ukazati isključivo na mušku ili na žensku osobu: „Učenici moraju doći, a učenice ne moraju”. Ovakve, „ženske” imenice javljaju se još od najstarijih vremena u srpskom jeziku. Odavno srećemo kaluđericu, kneginju, monahinju, robinju, dvorkinju, pletilju, planinarku, zakupnicu. Potreba za ovim imenicama proističe iz jezičkih razloga. Koristimo ih kada treba obezbediti preciznost iskaza. Kada tih razloga nema, kada nije potrebno naglasiti da se nešto odnosi samo na jedan pol, tj. kada se govori uopšteno, načelno ili kada je iz konteksta ili na neki drugi način vidljivo o kom se polu radi, treba za oba prirodna roda upotrebiti oblik gramatičkog muškog roda, jer je on polno nemarkiran oblik u srpskom jeziku.

Prostor ne dozvoljava da govorim (pisala sam na drugim mestima) kakve sve štetne posledice imaju tzv. jezik rodne ravnopravnosti i zakon, a o čemu lingvisti imaju gotovo nepodeljeno mišljenje. Ipak, moram reći da je nedopustivo da se politika meša u pitanje nauke i struke i nameće rešenja suprotna njihovim stavovima.

U pogledu nekih jezičkih pitanja razilaze se i stavovi stručnjaka, što dovodi do još veće zabune kod ljudi. Na primer, da li mora da se kaže „trebalo je” ili može i „trebali su”…

Razlike među lingvistima najčešće se odnose na to da li treba prihvatiti i normirati neku jezičku promenu koja se, iako dotad nepravilna, ustalila u jeziku. Tako većina njih i dalje insistira na propisanom obliku budućeg vremena: „Ja ću doći”, uprkos rasprostranjenosti oblika: „Ja ću da dođem.” Problem s glagolom trebati je nešto drugačiji. Normalno je reći: „Dođi, trebaš mi”, ali kada se upotrebljava kao pomoćni glagol, on je bezličan i može imati samo oblike treba i trebalo: „Trebalo je da oni dođu”. Problem nastaje onda kada se subjekat nađe ispred glagola (u pisanom jeziku se to lako promeni, ali u govornom se često spontano greši). U sledećem primeru iz prakse poštovano je pravilo bezličnosti: „Sad bih ja trebalo na tebe da se ljutim.” Jasno je da ova rečenica gramatički nije ispravna i da je ovo sintaksičko ogrešenje mnogo teže nego da smo prebacili glagol trebati u lični oblik: „Sad bih ja trebao na tebe da se ljutim.” To je razlog zbog kojeg neki lingvisti (među njima sam i ja) traže da se promeni pravilo o bezličnoj upotrebi ovog glagola. Tako se promene u jeziku vremenom i normiraju. U Normativnoj gramatici P. Pipera i I. Klajna već je u nekim situacijama dozvoljena ovakva upotreba glagola trebati.

Čitaoci „Politike” kao dragocena pomoć

Šta je vama bilo inspirativno u pisanju za „Politikin” Kulturni dodatak, to jest u svojevrsnoj komunikaciji s našim čitaocima?

„Politika” se u mojoj kući čitala od kada znam za sebe. Pisati za nju za mene je bila prvo čast, a potom i profesionalna obaveza. Popularizacija nauke o jeziku i širenje jezičke kulture nisu bili česti u vreme kada sam ja, najpre s kolegom Egonom Fekete, počela da pišem ove naučnopopularne članke (2003). Pisanje ovih tekstova zahtevalo je od mene da neprestano tragam za problemima koji se javljaju u jeziku, što je ponekad imalo značaja i za moj naučni rad. U tom traganju su mi mnogo pomagali i čitaoci, upućujući mi pitanja, ukazujući na probleme i greške koje su uočili u svojoj sredini ili u medijima. Ponekad nisu bili u pravu, ali i takav komentar je bio dragocen, jer je govorio da se nešto shvata kao greška i da to treba ispravljati.