Ustav o rodno osetljivom jeziku

Poslednjih dana se u javnosti aktuelizovalo pitanje korišćenja rodno osetljivog jezika koji je definisan Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Naime, pomenuti zakon, usvojen 2021. godine bez adekvatne javne rasprave i bez konsultovanja relevantnih lingvističkih organizacija, trebalo bi da doživi svoju punu primenu krajem maja ove, 2024. godine. Međutim, najviše kontroverzi u javnosti izazvala je upotreba rodno osetljivog jezika, budući da će se neprimenjivanje istog novčano kažnjavati. Pomenutim zakonom, rodno osetljiv jezik se definiše kao „jezik koji promoviše ravnopravnost žena i muškaraca i sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu”. Zakon propisuje njegovo korišćenje kao obavezno u udžbenicima i nastavnom materijalu, svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno-vaspitnog rada, odnosno medijima. Za nepoštovanje pomenutih zakonskih odredaba utvrđene su novčane kazne za organe javnih vlasti u iznosu od 5.000 do 150.000 dinara. Mediji neće biti novčano sankcionisani.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je nasušna potreba našeg društva. Njegov prvenstveni cilj je da nastavi da razvija naše društvo na temeljima demokratije, pravičnosti i jednakosti. Stoga se i osnovne ideje zakonodavca mogu oceniti kao napredne i plemenite. Uostalom, naše društvo vapi za većim (da ne kažem konkretnim) garancijama jednakosti muškaraca i žena u svim oblastima života. S tim u vezi, ni rodno osetljiv jezik nije i ne treba da predstavlja tabu temu – on je odraz vremena u kojem živimo, jezik je živa stvar i normalno je da se sa vremenom menja i prilagođava društvu.

Međutim, ovaj zakon uprkos svemu „boluje” od određenih manjkavosti. Možda je najveća od svih sadržana u samom nazivu zakona. Naime, pojam „roda” nije ustavna kategorija, on ne postoji nigde u Ustavu, te je samim tim neustavan. Naš Ustav čl. 15. svakako garantuje ravnopravnost muškaraca i žena. Sporna je i obaveznost korišćenja nedovoljno definisanog rodno osetljivog jezika. Njegova primena ne treba da bude (zakonska) obaveza, već stvar izbora. Zakonskim nametanjem umesto garantovanja jednakosti svima, nesvesno se krši Ustav – naročito čl. 43. koji garantuje slobodu misli, savesti i veroispovesti, budući da postoje oni koji (iz sebi svojstvenih razloga) ne žele da ga koriste. Uz to, Priručnik za upotrebu rodno osetljivog jezika Vlade Republike Srbije, u kojem se definišu i razrađuju rodno osetljive reči, nije ni legalan ni legitiman izvor rodno osetljivog jezika – on nema niti može da ima pravno obavezujuće dejstvo, a stavovi struke (Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Institut za srpski jezik SANU, Matica srpska, katedre za srbistiku u svim univerzitetskim centrima u Srbiji...) uverili su nas da ni među lingvistima još uvek nema saglasnosti koje reči mogu i kako mogu da se menjaju. Štaviše, pomalo apsurdno izgleda primena zakona koji još uvek nije na prav(n)i način definisao rodno osetljiv jezik. Nije još uvek jasno ni kako će više od 10.000 poverenika, odnosno komesara nadgledati primenu rodno osetljivog jezika, niti kako će se on primenjivati u slučaju jezika nacionalnih manjina ili pitanja verskih organizacija, kojima Ustav garantuje autonomiju (tim povodom je nedavno održan i naučni skup u organizaciji Srpske pravoslavne crkve i Matice srpske). Upotreba ovako ishitreno (ne)definisanog rodno osetljivog jezika suspendovaće primenu na hiljade pravnih propisa, čime će se na mala vrata uvesti pravna nesigurnost u naš pravni poredak.

Umesto da govorimo o značaju Zakona o rodnoj ravnopravnosti – o borbi protiv rodno zasnovanog nasilja, sveprisutnoj diskriminaciji na tržištu rada itd. – zakonodavac nas je svojom brzopletošću, nespremnošću da po ko zna koji put čuje i uvaži glas struke i rigidnošću, odveo u potpuno drugi smer. Tome svedoči i nekoliko podnetih inicijativa za ocenu ustavnosti pomenutog zakona. Stoga, očekujemo da Ustavni sud uzme ozbiljno u razmatranje ove inicijative, zakaže javnu raspravu i izjasni se u razumnom roku o osporenim odredbama zakona. Naposletku, nakon što Ustavni sud dâ svoj sud kao vrhovni pravni autoritet, prepustimo dalje definisanje i razrađivanje rodno osetljivog jezika jezičkoj struci, kao vrhovnom autoritetu na polju lingvistike, ali i drugim institucijama društva jer se to pitanje ne rešava jednim zakonskim zahvatom, već organizovanom i sinhronizovanom aktivnošću čitavog društva.

Asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista