Poslodavci izbegavaju da u osnovnu zaradu ukalkulišu i smenski rad

Zakon o radu posebno ne vrednuje smenski rad, jer nije propisano obavezno uvećanje zarade za rad u smenama. U praksi je česta zloupotreba kada poslodavci svesno izbegavaju da u osnovnu zaradu ukalkulišu smenski rad, ujedno pokušavajući da izbegnu obavezu plaćanja po tom osnovu. Zato, kada je radnik upoznat sa svojim pravom, uvek može da insistira da se ugovorna odredba za uvećanje po osnovu smenskog rada uvrsti u ugovor, na taj način stavljajući do znanja poslodavcu da je svestan svojih prava.

Prema zakonu, zarada je jedno od osnovnih prava zaposlenih, a ono što je važno jeste činjenica da zarada kao takva sadrži u sebi osnovnu zaradu, potom zaradu za radni učinak i uvećanu zaradu. Osnovna zarada određuje se na osnovu uslova utvrđenih pravilnikom, potrebnih za rad na poslovima za koje je zaposleni zaključio ugovor o radu i vremena provedenog na radu. Ipak, za razliku od noćnog rada, za koji je zakon odredio da ga poslodavac mora posebno vrednovati kroz zaradu, nema zakonske obaveze poslodavca da mora zaposlenom posebno da plati i smenski rad. Upravo u ovoj činjenici leži mogućnost da prilikom pregovora za posao, kandidat za posao stavi akcenat na unošenje odredbe u ugovor o radu kod potencijalnog poslodavca, koja će u sebi sadržati obavezu poslodavca, da mu isplati uvećanu zaradu po osnovu rada u smenama. Zakon dalje propisuje da, ukoliko se istovremeno steknu uslovi za isplatu uvećane zarade po više osnova, procenat uvećanja osnovne zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja.

Iz svega navedenog sledi ono što je pozitivno za zaposlenog – da, ako radi u smenama, a ujedno ima časove noćnog rada, u tom slučaju ako mu je ugovorom o radu predviđeno uvećanje zarade i za smenski rad od, na primer, 26 odsto, a istovremeno ima pravo i na uvećanu zaradu za noćni rad, onda mu sleduje uvećanje od minimum 52 odsto od osnovice. Jer, ta dva osnova zaposlenom se sabiraju.