Srbin više nikada ne sme da ubija Srbina

 Milan Šarac

Koji Vam je događaj iz rane mladosti i odrastanja ostao u najvećoj uspomeni?

  Ispričaću Vam kako sam doživeo, kao 15-godišnji dečak, 6 dana Oslobođenja Beograda 1944.

Nemačka okupacija Srbije je bila teška i svirepa. U Kragujevcu su streljali cele razrede učenika (sa nekim njihovim profesorima, koji su im se svojevoljno pridružili). Za ubijenog Nemca – ubijano je 100 talaca, za ranjenog – 50 talaca. Bilo je obešenih na Terazijama. Kamion ''dušegubka'' je ubijao gasom. Sve to, inače, nigde drugde u Evropi nisu radili ako izuzmemo holokaust nad Jevrejima. Gladovanje. Majka odbroji po pet suvih šljiva meni i bratu i to nam je za ceo dan.

U takvoj atmosferi, odjednom, 15.oktobra 1944., čujem neku tutnjavu u ulici Kralja Aleksandra, koja dolazi od Cvetkove mehane. Preskočim plot našeg dvorišta i nađem se na ulici. Mala grupa ljudi, uglavnom žene sa cvećem. Nailaze 3 ruska džinovska tenka T-34, na njima ruski vojnici, na prvom tenku velika crvena zastava. Sanjam li to? Znači, gotovo je sa Nemcima i našim izdajnicima a naročito sa specijalnom policijom Dragog Jovanovića (u ratu je najteže biti ilegalac koga traži specijalna policija). Prvi tenk je usporio i prišao našoj grupici. Rus sa tenka nam kaže: ''Sklanjajte se. Možda postoje nemački snajperi po krovovima?'' I tenk odlazi. Meni čudno – pa valjda će snajperisti pre pucati na ruske vojnike na tenkovima nego u nas civile. Ipak, sklonili smo se.

Zarobljene Nemce su sprovodili u dvorište okruženo visokim kamenim zidom u Osnovnoj školi ''Vojislav Ilić''. Jedan komšija, pripit, našao je pušku i sa ograde puca u zarobljene Nemce. Oni beže iz strane dvorišta gde je bila upravljena puška na drugu stranu. Dolazi ruska vojna policija i oduzima mu pušku.On se ne buni već sav ozaren govori: ''Osvetio sam sina, koga su mi Nemci ubili''.

Dolazi jedan red nemačkih zarobljenika sa podignutim rukama. Svi izbezumljeni, sa pocepanim, prašnjavim uniformama, mnogi krvare. Partizani ih sprovode i jedan naređuje Nemcima da sednu na zemlju!? Pomislio sam da će ih tako najlakše streljati. Međutim, pritrčavaju drugi partizani, skidaju im čizme ili gojzerice, preobuvaju se, tj. njima ostavljaju svoje opanke. Gledam jednog Nemca, sa gađenjem gleda na ostavljene prljave opanke, ali ih, ipak, obuva.

U opštoj žurbi Rusa i partizana za napad na jako utvrđenu Zvezdaru, snažno sam poželeo da im se pridružim. Budući da sam naučio ruski, obratim se jednom ruskom kuriru (mladići od 16 do 18 godina) i zamolim ga da me odvede u obližnju rusku Komandu da se prijavim. Uveo me je u jednu praznu učionicu u Školi ''Vojislav Ilić''. Ubrzo dolazi ruski komesar: Krupan, visok preko 2 metra, nagan mu se klati oko desne butine. Želiš da nam se pridružiš u napadu na Zvezdaru? Da. Ko si ti? Učenik gimnazije. Ko su ti roditelji? Gimnazijski profesori. Kakav si đak? Odličan ali šta je to sada važno? Komesar se okrene kuriru i naredi mu da odmah ode nekim poslom. Osetio sam da je želeo da bude sam samnom. Uneo mi se u lice i kaže: ''Slušaj, ako ti sada dobiješ oružje i kreneš s nama na Zvezdaru – ti ćeš poginuti jer ti ne znaš da ratuješ. Mi ratujemo od Staljingrada i za nekoliko sati uništićemo Nemce na Zvezdari. Idi ti sada kući i dalje budi dobar đak''! Ja sam tog trenutka odrastao, nisam više bio 15-godišnji dečak, nego odrastao čovek. Pošao sam kući, plačem ali zaključujem: čovek ima pravo!

Dolazim u moju Vranjsku ulicu ali u poprečnoj Gvozdićevoj vidim masu sveta. O čemu se radi? U ulici jedan iza drugog mnogobrojni ruski tenkovi. Neko im komanduje polazak. Zabrujaše motori, ispustiše se izduvni gasovi i ruski tenkovi su krenuli na Zvezdaru.

     Ja, međutim, sa ukućanima sedim u podrumu kuće. Čujemo prvo pojedinačne eksplozije a, zatim, zaglušnu uragansku neprekidnu vatru ruskih topova i specifične fijuke kaćuša. Onda, ređe eksplozije i tišina. Zvezdara je za dva sata osvojena.

     Sutradan smo,  mi klinci iz ulice, otišli na Zvezdaru. Nema nikog živog. Svuda razvaljeni nemački bunkeri, mitraljeska gnezda i uništeni topovi. Samo u jednom potoku - 5 leševa odraslih muškaraca u košuljama i dugim gaćama sa rukama vezanim pozadi žicom.

Sedim u podrumu ali čujem neku buku u dvorištu. Izađem da vidim o čemu se radi. Kad tamo – susret s nemačkim vojnikom blistavih plavih očiju. Upravlja šmajser na mene ali ne puca. Pucnji bi ukazali njegovim goniteljima (zbog izvršenih ranijih ubistava), gde se nalazi. Protrčava kroz dvorište napred do prednje fasade kuće koja gleda na Vranjsku ulicu. Ubrzo se pojavljuje stariji ruski vojnik i pita me gde je otišao Nemac. Pokazujem mu i očekujem da će pojuriti za njim. Međutim, on doziva Aljošu i Ivana (čuva svoju glavu - pomislim) i oni projure za Nemcem. Zatim, Nemac u ulici ubija jednog Rusa i ranjava komšiju, koji se pre nekoliko dana oženio i to slavio celu noć. Sada je celu noć glasno jaukao i ujutro umro. Nemac je otišao prema Ravaničkoj ulici. Opkolili su ga ali on jednom rukom puca šmajserom u jednu ulicu a drugom parabelumom u drugu ulicu. Ipak, jedan Rus je zaobilazno došao do zadnjih vrata kuće ispred Nemca i sa njenog krova ga likvidirao.

Oko ponoći 20.oktobra 1944., svi iskačemo iz postelja zbog urnebesne pucnjave u centru gradu. Sve okolne komšije su se uzbunile, pale svetla, čule su da su se Nemci, koji se povlače iz Grčke, probili u Beograd i sada će nas sve pobiti. Srećom, dolazi komšija iz centra grada i objašnjava pucnjavu: Partizani su osvojili i lagume Kalemegdana i od radosti pucaju u nebo. Ceo Beograd je slobodan. Vraćamo se u postelje – ipak ćemo živeti!

Zdravlje naroda je najvažnije. Šta treba sada da uradi naša zdravstvena služba?

     Svakom građaninu u državnom zdravstvu omogućiti dijagnostiku i lečenje najsavremenijim kupljenim aparatima. Pri tome, držati se i preventivnog aspekta.

     Potrebno je da se pripremi za blisku budućnost. Nemačka zove naše diplomirane lekare i stomatologe, nudi im zaposlenje i veliku platu a ne traži im više znanje nemačkog jezika, obavljen staž i odgovarajuće državne ispite. Znaju Nemci da će to naši mladi lekari i stomatolozi brzo naučiti kod njih za još veću platu. Time obezbeđuju svoju budućnost u zdravstvenoj zaštiti.

     Zbog toga, moramo zaposliti sve naše lekare i stomatologe koje smo iškolovali (najčešće besplatno). Ako to ne učinimo, država će već naći sredstva i kupiti skupocene skenere, magnetne rezonance i sl. ali neće biti lekara koji će umeti da čitaju njihove nalaze.

     Profesore koji su navršili 65 godina života ne smemo penzionisati ako žele i mogu da rade i da budu korisni. To rade bogate SAD i ne lišavaju se svojih lekara i naučnika proverenih vrednosti bez obzira na godine života.

     U svakoj profesiji je dozvoljeno da radnik u svoje slobodno vreme može  i dopunski da radi, zbog male osnovne plate. Dozvoljeno je i lekarima. Ali tu nastaju anomalije. Nekad se na radnom mestu malo radi i čuva snaga za dopunski rad, zapostavlja se nastava i nauka. Takođe, treba izbeći i sindrom ''umornog lekara'' jer umorni lekar nije isto što i odmorni. Potrebno je, svakako, značajno povećati plate svim zdravstvenim radnicima!

Koje institucije i zgrade treba nužno osnovati i izgraditi ?

Pored velikih kliničko-bolničkih centara, domova zdravlja, porodilišta, gradskih i seoskih ambulanti, treba prvenstveno uraditi sledeće 4 stvari:

Završiti izgradnju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu.

Omogućiti Institutu za kardiovaskularne bolesti Dedinje, koji je već dobio odličnu zgradu II, da renovira, najzad, i zgradu I. Time bi pokrili kardiovaskularne bolesti, koje su najčešće i najsmrtonosnije u svetu i kod nas.

Izgraditi novu zgradu Onkološkog instituta. Svaka peta smrt u nas je nekog bolesnika sa rakom a u postojećoj zgradi nema dovoljno prostora za rad. Nova zgrada bi omogućila i veće naučno istraživanje raka i primenu novog revolucionarnog lečenja. Mislim na koncepciju Katalin Kariko i Dru Vajsmana, dobitnika Nobelove nagrade za medicinu 2023. Ona se sastoji u tome da se u sintetičku RNK ugradi gen koji će naterati ćelijske organele - ribozome da stvaraju neke proteinske strukture specifične za površinu ćelija raka. Naša imunološka odbrana će na to burno reagovati (svojim ćelijama i antitelima) protiv ćelija raka i tako ih uništavati.

Izgraditi Institut za transplantacionu medicinu. Dobre kadrove i znanje imamo ali je to sada rascepkano. Moramo samo odlučno promeniti Zakon o transplantaciji, koji omogućava rodbini pokojnika da se suprostavi uzimanju njegovih organa. Treba da prestanemo da se igramo ljudskim pravima dok nam ljudi umiru. U Srbiji preko 2000 bolesnika čeka na spasonosnu transplantaciju. Retki slučajevi saglasnosti rodbine pokojnika da se uzmu njegovi organi se slave u štampi kao herojski primeri!?

  Kada čovek umre – on je leš. Leš se latinski zove kadaver od ca da ver, tj. carno data vermillis (meso dato crvima). Druga je mogućnost kremacija, kojom dobijamo pepeo. Međutim, kada bi uzeli odgovarajuće organe pokojnika spasli bi život 5 bolesnika, koji bi bez njih umrli.

Ako smatrate da su citirane institucije i zgrade tako važne, da li je važnije prvo njih izgraditi ili velelepni nacionalni fudbalski stadion 2026. godine ?

Treba izgraditi  i jedno i drugo. Sport je za našu naciju izuzetno važan. Omladina koja se bavi rekreativnim ili vrhunskim takmičarskim sportovima ne puši, ne pije, ne drogira se, '' bori se za svoju zemlju'' i ujedinjuje naciju. Pozitivno će odjeknuti u svetu da mala i siromašna Srbija za svaku osvojenu zlatnu olimpijsku medalju daje 200.000 evra.

     Rezervisan sam jedino prema ženskom boksu. Udarci u grudi kod žena su, u stvari, mehanički udarci u dojke, u kojima nastaju lokalna oštećenja tkiva. Ona mogu, kasnije, kompromitovati dojenje a, bojim se, i povećati broj slučajeva raka dojke.

Vi ste bili ukupno oko tri godine u SAD, kod pionira i vrhunskog svetskog kardiopatologa prof. dr Ješe E.Edwards-a (JEE). Vratili ste se u zemlju iz patriotizma. Kakvi su rezultati vašeg boravka?

 Naučio sam kolosalno struku iz prve i najbolje ruke. Američki lekari – naučnici su najbolji ljudi koje sam sreo u životu. Preneo sam Edvardsovu kardiopatološku školu kod nas i stvorio jugoslovensku i srpsku Školu kardiopatologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu  i Muzej urođenih srčanih mana u njegovom Institutu za patologiju sa 1500 obdukovanih slučajeva od 1964. – sa svojim užim i širim istraživačkim timom. Napisan je veliki broj značajnih naučnih radova i udžbenika za redovnu i poslediplomsku nastavu iz kardiologije i patologije.

     JEE je postao inostrani član SANU a njegov sin Brooks Edwards, sa Mejo klinike SAD, je inostrani član mog Odbora za kardiovaskularnu patologiju SANU. Amerikanac ND Wong, istaknuti kardioepidemiolog SAD, predaje svake godine na mojoj Internacionalnoj letnjoj kardiološkoj školi ECPD u Bečićima (hotel Splendid). Naši kardiolozi ne propuštaju američke kongrese kardiologa.

  Stvoren je Ogranak za Srbiju i R. Srpsku Američkog koledža kardiologije (M.Nedeljković, D.Vulić, B.Beleslin), koji naizmenično svake godine održava sastanke u Srbiji i R.Srpskoj, na koje dolaze vrhunski američki kardiolozi.  Dobra saradnja sa Amerikancima se, dakle, nastavlja.

Srpski narod (nasuprot i manjim narodima u okolini) još uvek nema kompletnu opštu nacionalnu enciklopediju. Vi ste od početka član njenog Uređivačkog odbora i rukovodilac Stručne redakcije za medicinu, stomatologiju, veterinarsku medicinu i farmaciju. Od 2022. i potpredsednik odgovoran za prirodne nauke. Zašto se ovaj nacionalno značajan  strateški naučni projekat Srbije tako sporo realizuje?

 Rad na Srpskoj opštoj nacionalnoj enciklopediji je pokrenuo prof.dr Radoš Ljušić, istoričar, preko Demokratske stranke Srbije i tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice. Narodna skupština je izglasala Zakon o Enciklopediji i odredila da je pišu SANU i Matica srpska a štampa Zavod za udžbenike u Beogradu. Takođe, odredila je mesečni honorar za članove Uređivačkog odbora u visini prosečnog mesečnog dohotka građana Srbije.

     Enciklopediju je uspešno vodio do svoje smrti  istoričar, akademik Čedomir Popov a od tada je uspešno vodi prof.dr Dragan Stanić, predsednik Matice Srpske. Na jednoj promociji knjiga Enciklopedije u Novom Sadu 2022., Vladika bački dr Irinej Bulović je rekao: ''...Srpska enciklopedija predstavlja duhovnu borbu za naš opstanak'' a  tadašnji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević: ''Enciklopedija je od nemerljivog nacionalnog značaja''.

     Finansijer, međutim, suprotno Zakonu, ne uplaćuje potrebna sredstva za rad i štampanje Enciklopedije a od redovnih mesečnih honorara članovima Uređivačkog odbora uplaćuje samo za jedan mesec u poslednjih deset godina. Do sada smo, ipak, štampali 5 vrednih knjiga Enciklopedije. Uspešan veći rad je bio nemoguć. Ja sam se izjasnio da ću raditi iz inata besplatno dok su ostali insistirali da se ispunjava Zakon o finansiranju Encikopedije. Očigledno, neko, na antisrpskoj osnovi, ne želi da i srpski narod dobije svoju Enciklopediju!

Ima izvesnih problema u vrednovanju rezultata naučnog rada?

Pored prvenstvene ocene kvaliteta naučnog rada, uvedeni su i mnogobrojni kvantitativni parametri, koji su od koristi.

     Hiršov indeks (H indeks) pokazauje kvantitativne naučne uspehe istraživača. ''Istovremeno uzima u obzir kako naučnu produktkivnost istraživača, merenu brojem objavljenih radova, tako i uticaj, mereno brojem citata tih radova u drugim radovima. H indeks se izračunava na osnovu broja objavljenih radova i citiranosti tih radova u radovima drugih istraživača''. Na primer: H indeks 10 znači da ima 10 radova citiranih najmanje 10 puta. Naučnik koji ima visok H indeks je plodan pisac, njegovi radovi se čitaju i citiraju.

     Međutim, često se pojavljuje pogrešan zaključak da su naučnici sa većim H indeks-om automatski bolji naučnici od onih sa manjim H indeks-om. Primaran je, međutim, kvalitet naučnog rada u odnosu na njegov kvantitet. Drugim rečima, naučnik i sa malim H indeks-om ali sa kvaliteno značajnim naučnim radom je bolji naučnik od onog sa visokim H indeksom a bez takvog rada.  

     Broj citata naučnih radova se, takođe, često, nezasluženo visoko vrednuje. Treba razlikovati citate na osnovu: stavova, preporuka, vodiča, kliničkih studija raznih institucija (redovno sa velikim brojem učesnika i velikim brojem citata) i sl.  od citata radova malih istraživačkih grupa, koje su napisale kvalitativno dobar rad, tj. manje ili veće otkriće u medicini, koje do tada nije publikovano. Često su za ovakva otkrića potrebne godine da ih naučna javnost definitivno prizna.

      Primer: ogroman broj citata dobija lekar koji je samo slao materijal za utvrđivanje nivoa holesterola u krvi kod određenih bolesnika i ništa više. Njega proglašavati za izuzetnog naučnika zbog velikog broja takvih citata je, svakako, neumesno.

     Smatram da u ukupnom broju citata treba razdvojiti pomenute dve vrste citata. Neki misle da broj citata od stavova i sl. treba podeliti sa brojem autora stavova ili da ih treba jednostavno ignorisati.

Prošla je godina od strašne nesreće u Ribnikaru i selima Malom Orašju i Duboni. Kako Vi te nesrećne događaje i reakcije ocenjujete sagledavajući ih prvenstveno kroz naučne činjenice?

     Pre svega, najdublje saučešće roditeljima poginule dece. U suštini, radi se o sledećem. Ljudi veruju da je Homo Sapiens (HS) idealno sagrađen i perfektno funkcioniše. Međutim, nije tako. Svaka struktura i funkcija HS može biti genetski oštećena. Stalno se događaju mutacije našeg genoma zbog zračenja, virusa, hemijskih materija, itd. Očigledno je da je mozak i psihička sfera dečaka – ubice bila genetski oštećena. Izvestan stepen moralnosti je urođen i sprečava nas da učinimo zlo ili čak oduzmemo život drugoj osobi. To je čak poznato i kod rezus majmuna, koji će radije ostati gladni nego da povuku lanac kojim se dotura hrana ali istovremeno šalje bolni električni šok drugom majmunu. Dečak – ubica nema urođenu moralnost i empatiju već samo jaku želju da počini masovno ubistvo a da zato ne bude kažnjen. Genetski defekt sada istražuju psihijatri, neuropatolozi i genetičari. Teško je prepoznati takvo dete čak i roditeljima, negovateljima i učiteljima.

     Šta tu može da se uradi? Treba drastično smanjiti broj ljudi koji poseduju oružje. U SAD to nisu uspeli zbog ukorenjene tradicije kada su kauboji javno nosili oružje. Takođe, u SAD se lako kupuje oružje. Naša država je to uspešno učinila. Narodna skupština treba da izglasa Zakon prema kome krivična neodgovornost traje samo do 12. a ne do 14. godine. Deca - ubice između 12-14 godine ubrzano sazrevaju u svojoj paklenoj nameri i žure da svoj neodoljivi ubilački poriv ispune bez krivične odgovornosti. Dete se ne sme voditi u streljanu, niti naučiti da puca i pogađa. Oružje i municiju treba držati na odvojenim mestima nedostupnim deci. Škole treba da imaju čuvare (imala ga je u Ribnikaru ali i on je ubijen) i policajce, koji će nadzirati ponašanje učenika i  pregledati im torbe da li u njima ima oružja.

     Slučaj u Ribnikaru je indukovao slučaj u selima Malom Orašju i Duboni. Pozdravljen je na društvenim mrežama od sličnih potencijalnih prestupnika. Njegove minor varijante su napad jedino raspoloživim hladnim oružjem, koje se nosi u đačkim torbama. Hladnim oružjem se može na iznenađenje neko ubiti i sledeći raniti ali tada se obično dalje ubijanje onemogućava od okoline.

    Da li će se slični nesrećni događaji događati i u budućnosti? Hoće ali samo ako se steknu citirani uslovi – što će biti retko. Dešavaće se hladnim oružjem ali sa malim brojem ubijenih.

     Izneo sam suštinu uzroka nesrećnih događaja sagledanu naučnim činjenicama. Neću ulaziti u opravdanu ozlojeđenost roditelja, nemanje razrađenog koncepta reagovanja kod velikih nesreća, nedovoljnu ili neadekvatnu psiho-socijalnu pomoć i podršku, nesnalaženje dela vlasti, nepotrebne ostavke ljudi koji nisu krivi, senzacionalizam štampe i medija, kontraproduktivno stranačko lešinarenje, polarizaciju,  ostrašćenost, i slično.

     Dečak – ubica se doživotno smešta u zatvorsku psihijatrijsku ustanovu.

    Učinjeni strašni zločini su motivisali mnoge ljude da traže vraćanje smrtne kazne. Sugerišem TV redakcijama da pronađu francuski film Rene Kajata ''Svi smo mi ubice'' jer, ne samo da će tada imati najveću gledanost u Srbiji, nego će i mnogi (kao što je to bio slučaj i sa mnom) postati protivnici smrtne kazne. Razlog je, pored ostalog, što smo bili saučesnici u zakonskom ubistvu nekih osuđenika, za koje se mnogo puta već pokazalo da su bili nevini.

Uskoro izlazi iz štampe moja knjiga ''Život – Smrt – Večnost''. Upoznati ste s njom, kako je ocenjujete?

     Vašu knjigu g. Šarac sam već ranije najavio u časopisu Medici.com, koji izlazi u Banja Luci. Zaista je interesantno kako na to pitanje gledaju najpoznatije ličnosti u našoj zemlji. Neki se plaše umiranja ali ne i smrti. Najinteresantniji mi je odgovor  Vaše majke, koja  je kazala: ''Život, ne znam koliko da je dug, kratak je'', što i ja potvrđujem sa svojih 95 godina.

     Ilustracije radi, moja supruga i ja smo u najavi knjige dali svoje priloge koji su već štampani u Medici.com.

     Ja sam napisao šta sadašnja nauka o tome misli bazirano na čvrstim dokazima. Uprkos tome, postavlja se pitanje: kako to da nešto uopšte postoji, kako čestica veličine čiodine glavice, nabijena ogromnom energijom, eksplodira (''Big Bang'') i stvori materijalni svemir, koga ne možemo da zamislimo ni ograničenog niti beskrajnog. Još veće je pitanje kako je to od nežive materije stvoren život. Pri tome, neke životne reakcije su toliko suptilne i inteligentno dizajnirane da se postavlja pitanje kako je moguće da se to sve dogodi samo od sebe tokom evolucije. Pomišljam da je naš mozak stvoren evolucijom na zemlji za potrebe preživljavanja na zemlji. Dok su nam suštinski problemi vasione i života skoro nedokučivi.

     Moja supruga dr Snežana Kanjuh je problem relativizovala i smestila ga u emotivnu sferu. Citirala je ruskog pesnika Sergeja Jesenjina (koji se ubio) a rekao je: ''Ni živeti nije najnovije''. Takođe, i grčkog književnika Nikosa Kazancakisa, koji je zbog svog romana ''Poslednje Hristovo iskušenje '' imao problem sa Grčkom pravoslavnom crkvom, koja je zabranila njegovu sahranu na Pravoslavnom groblju. Na brdu sa Mletačkom tvrđavom u Heraklionu na Kritu, na svom grobu Kazancakis je tražio da se napiše: ''Ne nadam se ničemu. Ne bojim se ničega. Ja sam slobodan''.

Na kraju, neka kratka poruka?

     Normalno je da u državi postoji, izborima dobijene, pozicija i opozicija, koja se bori za promenu vlasti. Ali niko nema pravo da se bori protiv sopstvene države, tj. da bude veleizdajnik, seje mržnju i priprema drugi građanski rat jer više nikada ne sme Srbin da ubija Srbina.

Smem li G. Šarac da ispričam jednu anegdotu o Vama, kako bismo u vedrijim tonovima završili ovaj intervju?

Naravno.

Gospodina Šarca možete uvek sresti u Knez-Mihailovoj ulici u Beogradu, kako šeta sam ili s nekom damom (''gladan i bez žute banke''). Glumac Zoran Radmilović ga je takvog jednom sreo, izvinjavao mu se što neki (izmišljeni!) dug nije vratio i onda mu dao novac, tj. vratio ''dug'' (da može svoju damu da odvede na neki ručak).

         Supruga i ja smo jednom prilikom vodili dve studentkinje sa Harvarda (koje su došle u Beograd da organizuju koncert harvardskih studentkinja na Kolarcu) na ručak u francuski restoran ''Molijer''. Sreli smo Šarca, pa smo i njega pozvali na ručak. Usput, pitam Šarca da li zna engleski zbog konverzacije sa studentkinjama. Zna. Kada smo seli za sto, Šarac, poput Tarzana u filmovima: Tarzan – Jane,  udari sebe u grudi i kaže Serbia a upravi prst na prvu studentkinjnu i kaže United States. Ona to potvrdi. To isto učini i sa drugom studentkinjom (koja je bila Amerikanka kineskog porekla) i kaže joj Ćina. Ona mu odgovori: Ne i ja sam United States. Šarac se okrene prema meni, razrogačenih očiju i kaže: Bogamu a ja bih se zakleo da je Kineskinja.