Svi narodi slabo poznaju svoju istoriju

Ljudi u Francuskoj ne znaju ko je bio maršal Franše D’Epere. Ako ih pitate koliko je francuskih maršala bilo u Prvom svetskom ratu, neće znati da vam odgovore. Od njih osmorice, možda će se setiti maršala Foša, eventualno Žofra i Petena. Zato tokom vojne karijere nisam na plećima nosio nikakav teret imena maršala D'Eperea.

Pomalo iznenađeni, slušamo ove reči koje izgovara pukovnik francuske armije Kristijan de Gatina, unuk slavnog dede koji je bio glavnokomandujući savezničkih snaga na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Naš sagovornik je sinoć u Francuskom kulturnom centru održao predavanje o velikoj ofanzivi savezničkih snaga sredinom septembra 1918. godine, posle čega je, već 11. novembra, konačno bila zaustavljena prva velika ratna klanica u prošlom veku.

Zahvaljujući Jasni Stojković, koja brine o odnosima s javnošću Francuskog kulturnog centra, ugrabili smo priliku i u krajnjem vremenskom tesnacu, pre pomenutog predavanja, porazgovarali s Kristijanom de Gatinom, koji je stigao u Beograd zbog izložbe „Epopeja savezničkih snaga na Solunskom frontu”, otvorene u ponedeljak.

Svi narodi slabo poznaju svoju istoriju, kaže nam sagovornik, prepoznavši našu zatečenost njegovim navedenim odgovorom. U prilog svojoj tvrdnji navodi kako je napravio mali eksperiment i od nekolicine domaćih kolega novinara zatražio da imenuju dvojicu srpskih vojvoda čiji su portreti prikazani na izložbi, pri čemu je prekrio imena Radomira Putnika i Stepe Stepanovića.

– Ni oni nisu mnogo znali – svedoči De Gatin i kaže da se se zbog toga ne treba stideti, jer je danas tako na svim stranama.

Izrazito zadovoljan izložbenom postavkom, na kojoj su se našli i eksponati pristigli iz Francuske zahvaljujući njegovom angažovanju, naš sagovornik kaže da mu je vrlo drago što se nalazi u Beogradu i izražava uverenje da će izložba obići i neke druge gradove Srbije.

Solunski front kojim je komandovao njegov deda imao je izuzetan značaj u savezničkoj pobedi, ali se u francuskoj javnosti o tome zna vrlo malo činjenica. Slično je i sa (ne)znanjima o frontovima na Srednjem i Bliskom istoku.

Na naše pitanje zašto je to tako, pukovnik De Gatin kaže da o tome niko ne govori, jer su grobovi daleko, teško je na njima odavati počasti poginulima, za razliku od same Francuske, u kojoj se prema žrtvama iz Prvog svetskog rata svi odnose s velikim pijetetom.

Podsećamo sagovornika na izjavu britanskog premijera iz onog vremena, Lojda Džordža, koji je konstatovao da je pod herojskim naletom srpske vojske došlo do sloma Bugarske, što je ubrzalo predaju Nemačke, čime je cela godina ratovanja učinjena nepotrebnom.

– Srbi su imali cilj: da vide svoje porodice i da oslobode svoju domovinu, ali i da oslobode Beograd. Zato mi je i drago što sam u vašem gradu baš na 90. godišnjicu te velike pobede koja je ostvarena u koordinaciji savezničkih snaga. Svih pet savezničkih premijera, među njima i Lojd Džordž, verovali su u efikasnost svojih snaga na Solunskom frontu. On još više, jer se posle neuspeha na moru, kod Dardanela, moralo obavezno uspeti na kopnu. Zato su saveznički premijeri, njih petorica, stvorili zajedničku komandu koja je oživotvorila to duboko uverenje u pobedu.

Pitamo sagovornika kako gleda na prijateljstvo Srbije i Francuske, da li se dosta toga promenilo u protekle dve decenije?

– Na to pitanje ne mogu da odgovorim jer sam prvi put došao u Srbiju tokom pripreme izložbe. Jedini moji kontakti sa Srbima bili su vezani za vojnu karijeru, preko Srba koji su bili u Legiji stranaca. Bilo ih je puno i iskustva su mi vrlo pozitivna. Moja braća su ratovala u Indokini i Alžiru, imali su drugove Srbe iz Legije stranaca, bili su u izuzetno dobrim odnosima s njima.

I kad je reč o utiscima koje će poneti iz Srbije, Kristijan de Gatin se ograničava na ono što je video u Beogradu i na Oplencu.

Za Beograd kaže da je izvanredan, prelep grad, da se oseća kao i u Parizu, s tim što postoji jedna važna razlika.

– U Beogradu su svi visoki, i muškarci i žene, posebno žene. To je čudesno.

Pošto su danas svi zagledani u budućnost, a da ne ostanemo samo na temi koja se tiče davnog Solunskog front, pitamo De Gatina kako vidi horizont pred nama, da li je obasjan svetlošću, evropskom i svetskom harmonijom, ili pritisnut teškim, gustim i crnim oblacima?

– Pesimista sam – odgovara unuk maršala Franša D'Eperea. – I ja sam iz velike porodice, nas je bilo šestoro i što smo bili stariji održanje zajedništva porodice bivalo je sve složenije, sve teže smo se sporazumevali. Pretpostavljam i da će Evropa sa 27 ili više zemalja takođe teško funkcionisati.

Još kad u nju uđe Srbija, ako uđe, domećemo, a naš sagovornik kaže:

– Ne znam da li će Srbija ući u EU, ništa o tome ne znam, to je politika, a ja nisam političar. Ali, mislim da svi, pa i Srbi i Francuzi, treba dobro da rade svoj posao, na sopstvenom nivou i da niko ne treba da osporava ono što treba da se uradi. Ako tako budemo razmišljali onda će sve funkcionisati. Pri tome, bitno je da kažem da pojam granica, to je moje uverenje, ne treba da nestane – kaže na kraju razgovora za „Politiku” Kristijan de Gatin.

-----------------------------------------------------------

Prezime po majci

– Moj deda je imao sina i kćerku. Sin mu je poginuo 1916. godine na Verdenu, a njegova kćerka je moja majka. Po njoj i nosim prezime. Imala je šestoro dece, četiri sina i dve kćerke. Od nas četvorice braće, trojica smo ostvarili vojnu karijeru – objašnjava nam Kristijan de Gatin nedoumicu povodom razlike u njegovom i prezimenu njegovog slavnog dede, maršala Franša D'Eperea, inače srpskog vojvode.