Život nam prolazi u čekanju

Reditelj Andrej Nosov ponovo sarađuje sa Narodnim pozorištem u Beogradu. Ovoga puta režira dramu Biljane Srbljanović: „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)”. Premijera je sutra uveče od  20.30 sati na sceni „Raša Plaović”, a u okviru glavnog programa 32. Belefa. Dramaturg Đorđe Kosić, scenograf Zorana Petrov, kostimografkinje Marija Marković Milojev i Petra Fotez, kompozitor Draško Adžić, Marija Milenković (scenski pokret) i Jasna Saramandić (asistent scenografa) potpisuju se kao umetnički tim novog pozorišnog dela u kojem su uloge dodeljene Branku Vidakoviću, Vanji Ejdus, Nenadu Stojmenoviću, Petru Strugaru, Nini Nešković, Milošu Đorđeviću, Dragani Varagić i Suzani Lukić.

Ovo će biti prvi put da se neki komad Biljana Srbljanović nađe na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu.

– Moram da kažem da je želja da se komad Biljane Srbljanović postavi u Narodnom pozorištu u Beogradu potekla pre svega od rukovodstva ove kuće. Posle kratkog razgovora, predložio sam i dramu „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)” i nismo se dugo dogovarali. Mislim da je važan događaj za našu kulturnu scenu da se otvara prostor za naše najznačajnije autore. Narodno pozorište  u Beogradu je svojom repertoarskom politikom krenulo da promišlja repertoar malo drugačije i mislim da je to baš dobro – kaže za „Politiku” reditelj Andrej Nosov.

Zašto ste za novi susret sa publikom nacionalnog teatra odabrali upravo delo „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)”?

Imam posebnu vezu sa ovim komadom, sa vremenom nastanka, tada sam profesionalno ulazio u pozorište i sa temama i načinima kako u njemu Biljana Srbljanović gradi sliku našeg društva. Ovde su mali ljudi simboli, vremena i prostora, onog nekad i ovog sada. Međutim, nema tu nikakve eksplicitnosti već samo fantastičnog dramskog pisma koje vas pokreće i na preispitivanje, ali vam i direktno tumači ono što ne vidite i ne čujete. Imam privilegiju da više od 15 godina svakodnevno radim i maštam zajedno sa Biljanom Srbljanović kroz naš rad u Hartefaktu. Ti mali, sasvim obični ljudi koje poznajemo i srećemo postaju na sceni divovi što se bore da prežive sve teskobe ovog našeg podneblja, izazove i anksioznosti koje nosimo svojom ili krivicom drugih. Svi čekamo smrt, a život nikako da bolje živimo. Eto, ima nečega što niko ne može da nam uzme, svi ćemo umreti. I još gore, umiru ovi naši, nama dragi, nama važni ljudi, preko noći odlaze. Šta ostavljaju, a kako ih ispraćamo?

U drami „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)”, praizvedenoj 2011. godine, preispituju se večni sukobi između roditelja i dece, bolno odrastanje koje nekada  traje do pozne starosti, smrt…  Šta se promenilo u odnosu na vreme kada je komad nastao? Koliko je delikatno iznijansirati slojeve ove priče?

Rad sa ansamblom ove predstave bio je jako lep. Ne bih da zvuči kao kliše, ali radili smo gusto i precizno. Tragali smo za živim ljudima u najboljem smislu tih reči, onom pozorišnom i dramskom. Bila nam je važna ta distanca, ali i pitanje šta se i da li se išta promenilo od trenutka nastanka ovog komada. Mislim da nudimo drugačije čitanje, ali i jezik, od dosadašnjih inscenacija. Tragali smo za autentičnim glasovima svakog od likova, neki su napredovali, neki i dalje kubure sa sobom i svetom oko sebe, a neki su bogami došli na vlast. Dakle, publika će dati sud, a ja sam zadovoljan nijansama i celom postavkom.

Šta je u fokusu vašeg čitanja ovog dela? U čemu je, po vama, ključ za ovu scensku interpretaciju?

Taj poseban jezik kojim Biljana Srbljanović piše često je bio predmet samo jedne specifične naglašene igre, negde tu između različitih žanrova. Naći ključ ovde nije baš lako, Biljana ima svoj jezik, teme i senzitivnost i sve to je čini velikom dramskom autorkom. Sve deluje tako jednostavno, ali mi se čini da bez razumevanja uzroka i posledica odluka koje donose njeni likovi – nema junaka Biljane Srbljanović. Ostali smo verni tekstu, gotovo da nema štriha. Ima neke promene, ali to je pokoja reč ili nešto novo. Bavili smo se tim događajima i gradili tragikomičnu priču o jugoslovenskom evrimenu što umire i njegovoj deci, unucima i onima kojih nema. Naravno, centralno su ti odnosi roditelj–deca ili građanin– sistem ili oni koji bi da prežive i oni koji više ne mogu da trpe ovaj život

Odlikuje vas umetnička znatiželja, raznorodnost. Da bi stvarao, umetnik na izvestan način mora da doživi ono što se dešava na sceni. Šta ste to vi u ovom slučaju „živeli” i preneli na scenu?

Praktično sve, iako su mi roditelji živi. Nisam odrastao sa dadiljama i nisam se razvodio. Ali prolazio sam kroz razne faze promena i zaokreta u životu. Mislim da je čekanje glavna stvar, odnosno iskustvo koje delim jer mi svi čekamo svakoga dana i uglavnom čekamo sve. Od jutra do sutra prolazi nam vreme i život u čekanju. Mene je zanimalo šta se dogodi, kada to čekanje probaš da pomeriš i da nekako izroniš iz kolotečine očekivanog i podrazumevajućeg postupanja. Nepravde su na svakom koraku, a mi smo čini mi se odustali od sopstvenih života. Znate, ovo je priča o malim ljudima iz onog jugoslovenskog, tranzicijskog i današnjeg vremena. Ova drama je slika koja ima tri perspektive, ne samo generacijsku, već i istorijsku, a kod nas i zarobljeničku poziciju. Jer možda se dogodilo i da smo postali zatvorenici svojih života – čak nema ni iluzije, a nade su nestale, samo da se se preživi do sutra. Velike ideje su se zagubile, ostalo je samo neko prazno mesto po čekaonicama.

Poznati ste kao reditelj-putnik koji neprestano istražuje nove scenske horizonte. Šta vam je poseban teatarski utisak? Na šta osetljivo  reagujete?

Brine me što rezultati konkursa Ministarstva kulture kasne tako dugo, nekim kolegama od toga zavisi i rad i preživljavanje. Brine me što se sve manje misli o savremenom stvaralaštvu, a sva se pažnja posvećuje nasleđu. Šta će čuvati oni koji posle nas dolaze? Brine me bahatost na različitim nivoima, i nedostatak interesovanja za novo i drugačije od onih koji odlučuju.  Radujem se uspesima nekih svojih kolega i posebno me raduje što nas očekuje zanimljiva pozorišna jesen. Pored Bitefa, novih premijera čeka nas i međunarodna konferencija Fabula mundi – mreže dramskih pisaca, Mikrosamit Švedskog instituta i mnogi drugi događaji kad će u Beograd dolaziti kolege iz Evrope. Mislim da su razmene sa regionom postale praksa i uvek ima prostora za više.