Rusija viđena očima francuskog pisca

Govorim ruski koliko god mogu čak i kad sam sam. Hodam po Moskvi ponavljajući ruske reči. Padam u san ne samo čitajući ruske priče, već i rečnik. Pokušavam da, na osnovu zajedničkog korena, utvrdim sve varijante koje se mogu formirati pomoću prefiksa. To je često obeshrabrujuće s obzirom na težinu utvrđivanja logičke veze između, primera radi, nakazivat (kazniti), otkazivat (odbiti), pokazivat (pokazivati), prikazivat (narediti). Ali istrajavam i to mi, pre svega, pričinjava zadovoljstvo. Ruske reči se udobno smeštaju u moja usta, po kojima ih slasno kotrljam. Čini mi se da s francuskim nikad nisam imao čulan odnos.

Ovo su reči Emanuela Karera u njegovoj knjizi „Ruski roman” koja je objavljena i kod nas u izdanju kuće „Zepter Book World” u prevodu Bojana Savića Ostojića. Poznati francuski pisac, sa ruskim korenima po majci, slika u ovom romanu današnju Rusiju pre svega kroz mesto Koteljnič u koje odlazi radi snimanja televizijske reportaže o poslednjem zarobljeniku iz Drugog svetskog rata i njegovom povratku u rodnu Mađarsku.

„Boravak u gradu nalik je boravku u depresivnoj nedođiji i sva je prilika da ovaj osećaj zaglibljenosti na dnu kotla s hladnom vodom i stegnutom supom iz koje su odavno iščezli svi hranljivi sastojci, ako ih je ikad i bilo, čini svakodnevicu svih gradova duboke Rusije sa 20.000 stanovnika. U takve gradove niko ne ide. Niko ih ne pominje. Jednog dana samo saznamo da je postojalo neko selo bogu iza nogu po imenu Černobilj i upravo je to, samo manje strašno i beskrajno skromnije, ono što se desilo sa Koteljničem otkako je u njemu lociran poslednji zarobljenik iz Drugog svetskog rata”, opisuje Karer mesto koje mu je zapravo otvorilo neočekivane horizonte i u kojem je počeo samostalnu istragu o smrti dede po majci koji je nastradao nakon savezničkog oslobođenja.

Na tu potragu se nadovezuje društvena slika opustošene postsovjetske Rusije koja je u punom svetlu vidljiva tek tu u Koteljniču, za razliku od Moskve, gde su ga uputili na ljude koji nisu „ni novi Rusi niti stari Sovjeti već intelektualci i umetnici one srednje klase čije je pojavljivanje nešto najbolje što je moglo snaći tu zemlju”: tridesetogodišnjaci koji čitaju rusko izdanje časopisa „Elle” i kupuju nameštaj u Ikei. U Moskvi se sa novim prijateljima sreće u kafeima koji su istovremeno knjižare i umetničke galerije, nedeljom ga vode u daču, a pošto je pisac i u Jasnu Poljanu, na Tolstojevo imanje.

Koteljnič je, međutim, drugi svet, mističan u toj ogoljenosti, i on odlučuje da se upravo tu vrati da bi snimio i dokumentarac. Sve to isprepleteno sa njegovim često turbulentnim ličnim životom i nesuglasicama sa devojkom koju u osnovi obožava, zatim preispitivanjem sopstvenih korena i nastojanjem da ovlada ruskim jezikom, čini „Ruski roman” slojevitim delom koje nudi čitaocu višedimenzionalnu priču.

Pisac, novinar, scenarista i reditelj Emanuel Karer (1957) poznat je našim čitaocima po delima „Carstvo” (izdanje „Akademske knjige”) i „Joga” (izdanje „Booka”). Karijeru je počeo kao filmski kritičar, a u književnosti je skrenuo pažnju na sebe novelom „Brkovi” (1986), koju je javno pohvalio i Džon Apdajk. Napisao je dvadesetak knjiga među kojima su najpoznatije one koje on naziva „dokumentarnom fikcijom”. U njima on koristi likove i događaje iz svog života, a u svojim delima često se bavi samoanalizom, kao i istraživanjem ljudskog identiteta. Dobio je više priznanja: nagradu Femina za roman „Razred u snegu”, priznanje Renodo za knjigu „Limonov”, nagradu lista „Mond” za roman „Carstvo” i druge. Aktivan je kao scenarista i reditelj, nekoliko njegovih knjiga adaptirano je za film, sam je režirao filmsku adaptaciju njegove novele „Brkovi”, a među njegovim filmovima jedan od zapaženijih je i „Povratak u Koteljnič” nastao prilikom rada na „Ruskom romanu”.

Svoje rusko poreklo ovako objašnjava u ovoj knjizi: „U nekoliko reči, moj deda po majci, Žorž Zurabišvili, bio je gruzijski emigrant, koji je došao u Francusku početkom dvadesetih godina nakon studija u Nemačkoj. Imao je težak život koji je bio još tegobniji zbog njegovog nezgodnog karaktera. Bio je briljantan, ali mračan i ogorčen čovek. Oženjen mladom ruskom aristokratkinjom, koja je bila siromašna kao on, bavio se raznim poslovima ne uspevši nigde da se odomaći. Tokom poslednje dve godine okupacije, u Bordou, radio je kao prevodilac za Nemce. Nakon oslobođenja nepoznati ljudi su ga uhapsili i odveli. Majka je imala petnaest godina, a moj ujak osam. Otad ga nisu videli. Njegovo telo nije pronađeno. Nijedan grob ne nosi njegovo ime.”

I dok ga Rusija privlači ne bi li odao počast svom dedi čija je smrt ostala nerazjašnjena, Koteljnič ga uvlači u sudbine drugih ljudi, kao što je Saša, potporučnik iz FSB-a koji se borio u Čečeniji, njegova ljubavnica Anja zbog koje se razvodi i s kojom dobija dete, njena majka Galina...

Kad Anja i dete poginu pod nerazjašnjenim okolnostima, za koje Galina krivi Sašu, pisac zaključuje: „Pomislio sam: došao sam da podignem spomenik čoveku čija mi je neutvrđena smrt bila veliki teret u životu, a nalazim se pred drugim spomenikom, spomenikom ženi i detetu koji mi nisu ništa značili, a sada sam i za njima u žalosti. Možda je priča upravo u tome.”