Varoš stara 190 godina kojoj je sve blizu i daleko

Ivanjica – „Ivanjico, i ti li si varoš” neobičan je naziv nove knjige doajena ivanjičke publicistike Emilijana Protića. Upravo objavljene, u izdanju ovdašnje biblioteke „Svetislav Vulović”, povodom obeležavanja 190 godina od nastanka te varoši (1834– 2024).

„Naslov knjige je krenuo od prvih stranica varoške istorije. Kada su ljudi sa strane došli na prve vašare u mesto koje je tek podizalo svoj krov nad glavom, podsmešljivo su govorili: ’Ivanjica sa sedam kuća, sve od vrbova pruća.’ U kasnijem dobu, kad je već došla na dobar glas zbog vrednih ljudi, kružila je poslovica: ’Ivanjico, i ti li si varoš!’ Da ne spominjemo čuvenog Branislava Nušića. Ivanjičani koji su bili preduzetničkog duha nisu se obazirali na ova i druga peckanja na račun male varoši. Žurili su u budućnost i ubrzo se našli na mapi Srbije kao napredno mesto. Može biti i zbog jedne od prvih hidrocentrala u Srbiji.”

Ovako u predgovoru te knjige piše Protić, pa nastavlja: „Ako se Ivanjica ne može pohvaliti velikom starinom, može činjenicom da je zajednički sa svojim narodom prošla kroz burna vremena, ne brukajući generacije koje su se smenjivale. Kako reče čuveni istoričar Milorad Ekmečić – ’između klanja i oranja’. U miru su gradili svoj život koliko su im mogućnosti dozvoljavale u moravičkoj vrleti. S takvog skromnog izvora krenuo je i ovaj pisac da ispiše priču o ljudima i događajima jedne varoši među planinama, gde je sve tako blizu i tako daleko.”

Otuda je u ovom zanimljivom životopisu Ivanjice niz priča o istorijatu. Započetom nakon hatišerifa skidanjem turskih okova moravičkom kraju i priključenjem matici, što je omogućilo nastanak ove varošice okružene planinama. A nazvane po ivama, vrbama, o čemu govori narodno predanje. Osnovana je Ivanjica naredbom kneza Miloša, koju je u delo podizanjem zgrade magistrata pretvorio ovdašnji starešina Sima Jaković. O tome Sima 4. avgusta 1834. piše pretpostavljenom Jovanu Obrenoviću: „Planirali smo novu čaršiju na Ivanjici koja svaki dan sve više i više se gradi i doseljavaju se ljudi iz Turske.” Tačnije, beleži Protić, prvi njeni stanovnici stižu iz Nove Varoši, a za njima i iz Sjenice i Bijelog Polja.

Bruj crkvenih zvona u novoosnovanoj varoši prvi put se čuo završetkom gradnje crkve 1838, a prva školska zgrada podignuta je 1846. S tim što se te godine zbio i strašan požar koji je Ivanjicu i njene žitelje zavio u crno (izgorelo 116 kuća, 31 mehana, 42 dućana, 11 pekara, 13 bakalnica): „Juče ko je imućan bio i sirotinji delio, danas sam prosi”, pisano je u to doba. Glas da treba pomoći toj varoši se širio, pa stigao i do ruskog cara Nikolaja Prvog, koji je pomogao sa 300 dukata. Potom se Ivanjica ponovo gradila i razvijala. Po popisu iz 1863. imala je 80 dućana, 31 mehanu i gotovo sve vrste zanata. Zvanično postaje varošica 1866. po zakonu koji potpisuje knez Mihailo. Kuća knjige, ivanjička čitaonica, ovde je ustanovljena dve godine kasnije.

Navodi Protić i značajnije događaje tokom 20. veka: piše o prvoj bolnici (1909) i apoteci, izgradnji hidrocentrale (1911), prvoj fudbalskoj lopti (1912), o autobusima i gradnji puteva, stalnom žalu što Ivanjica nema železničku prugu, o počecima turizma, aero-klubu, Satelitskoj stanici „Jugoslavija”, o snimanju filmova u varoši i okolini... Naravno, i o posleratnom privrednom razvoju s nekad nadaleko poznatim firmama („Javor”, ŠPIK, Industrija tepiha, „Metalac” i druge) koje je u ovom milenijumu pokosila privatizacija.