Sila strance ne moli

Misija Euleksa i njena uloga u životu Srba na Kosovu i Metohiji podseća na lek koji se daje bolesniku u komi da bi se održao u životu. Jasno je da on služi za održavanje vitalnih funkcija bolesnika, a s druge strane, većina zna da je bolest neizlečiva gajeći varljivu nadu da će se, u međuvremenu, dok je on u komi, pronaći rešenje (terapija, lek).

Nije teško pogoditi da je „pacijent u komi” srpska zajednica, kako to vole da kažu internacionalci, i da bi „lek”, ako ga uopšte bude, mogao da bude namenjen njenom ozdravljenju. Druge nacionalne grupe u, takođe, komatoznom stanju nemaju sreću da se o njima govori, pa su tako na kosovskom peščaniku etničkog nestajanja iscureli Jevreji, ostalo je još malo Hrvata, nešto Goranca, Roma, Bošnjaka. Njima niko ništa ne može da garantuje.

U međuvremenu, dok svi odumiru, Euleks treba da nastavi ono što je Unmik radio ili da popravi sve što je naopako urađeno u proteklih bezmalo deset godina, da ispravi sistemske greške, vrati proterane, obuzda kriminal i ratnike, dovede u red sudski sistem, zauzda prištinsku etnarhiju i etničku korupciju i, na kraju, promeni nacionalističku svest koju je, koliko juče, ta ista zapadna politika većinski nagradila nezavisnošću.

Izgledi Euleksa da sve to dovede u red sa manje ljudi i novca, s nejasnim i kompromitovanim mandatom, sa ulogom od nadgledanja do sumnjivih ovlašćenja, u domenu su fantazije.

Međutim, i ta fantazija i privid da „ostali”mogu preživeti zapečaćena je u petak napravom koja je eksplodirala ispred zgrade Međunarodne civilne kancelarije u Prištini, institucije koja bolje i strasnije zagovara nezavisnost pokrajine od većine albanskih političara. Zašto, kako je to moguće? Zar sada ne bi bilo logično reći: preterali ste, kosovske institucije nemaju potencijala i odgovornosti, morate prihvatiti minimum zahteva druge strane.

Ali ne, ništa se od toga neće dogoditi.

Naprotiv, svi zahtevi kosovskih Albanaca biće mnogo brže ispunjeni nego što je to do sada rađeno. Veliko i kontrolisano nasilje 17. marta 2004. godine više je ubrzalo priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije od svih političkih, lobističkih, ekonomskih i medijskih mera koje su preduzimali kosovski zapadni podržavaoci. Tog dana je odlučeno: mora im se dati nezavisnost! Zar Bernar Kušner, bivši upravitelj srpske provincije i sadašnji šef francuske diplomatije, ne zna svu razornu moć klanovski organizovanih formacija spremnih da nanesu teške gubitke upravo njegovoj vojsci u Kforu, zar on zbog toga ne bi imao štete? Svakako, da. Zato će se evropska politika, i ove jeseni, blago pokloniti pred silom jedne etničke zajednice koju usmeravaju nagrađeni nacionalisti i njihova politika suštinski i dugoročno pogubna za kosovske Albance.

urednik KiM radija i „Glasa juga” iz Čaglavice kod Prištine