Biznis koji je ukrao mir lokalnom stanovništvu

Iznajmljivanje privatnih apartmana i stanova na kraći rok uzelo je maha u većim gradovima u Srbiji, zbog čega su cene mesečnog zakupa dostigle vrtoglave visine. Iz istih razloga, studenti u Beogradu su prinuđeni da „migriraju” na periferiju, jer gotovo svaka zgrada u glavnom gradu ima najmanje dva stana u kojima „borave samo gosti”. Ne postoje standardi kvaliteta smeštaja ni kategorizacija, a većina vlasnika stanova za iznajmljivanje radi u sivoj zoni, ne plaćajući ni paušalni, gotovo simbolični porez. Država ni ne zna koliko ovakvih nekretnina uopšte ima u opticaju, jer e-turistu, centralni informacioni sistem na kome bi trebalo da se registruju, mnogi zaobilaze. A nema ni dovoljno inspektora koji bi ih kontrolisali. I dok naša zemlja, kada je reč o smeštaju, na ovaj način hrli u zagrljaj masovnog turizma, Evropa, pa i ceo svet, uveliko idu u suprotnom pravcu. Na sve načine pokušavaju da zauzdaju ovu privatnu inicijativu koja je narušila mir lokalnog stanovništva, izašla iz okvira državne kontrole i zapretila da zbog broja turista ugrozi čak i istorijske spomenike.

Evropski gradovi su poslednjih godina zbog dobrih saobraćajnih veza, sve jeftinijih letova i kruzera, postali pristupačni najširim slojevima društva, što je dodatno dovelo do masovnog turizma. Čak i sa novcem koji donosi, masovni turizam više nije popularan termin, posebno ne u centrima, koji su najčešće destinacije

Da bi se u Srbiji regulisala oblast kratkoročnog rentiranja nekretnina, jedan od predloga je uvođenje turističke policije, po uzoru na većinu velikih evropskih gradova. Ona bi imala i ovlašćenja inspekcije, pa bi mogla da izriče kazne i zatvara objekte

Amblemi kratkoročnog najma: kutijice pod šifrom u kojima goste čekaju ključeviIznajmljivanje privatnih apartmana i stanova na kraći rok uzelo je maha u većim gradovima u Srbiji, zbog čega su cene mesečnog zakupa dostigle vrtoglave visine. Iz istih razloga, studenti u Beogradu su prinuđeni da „migriraju” na periferiju, jer gotovo svaka zgrada u glavnom gradu ima najmanje dva stana u kojima „borave samo gosti”. Ne postoje standardi kvaliteta smeštaja ni kategorizacija, a većina vlasnika stanova za iznajmljivanje radi u sivoj zoni, ne plaćajući ni paušalni, gotovo simbolični porez. Država ni ne zna koliko ovakvih nekretnina uopšte ima u opticaju, jer e-turistu, centralni informacioni sistem na kome bi trebalo da se registruju, mnogi zaobilaze. A nema ni dovoljno inspektora koji bi ih kontrolisali. I dok naša zemlja, kada je reč o smeštaju, na ovaj način hrli u zagrljaj masovnog turizma, Evropa, pa i ceo svet, uveliko idu u suprotnom pravcu. Na sve načine pokušavaju da zauzdaju ovu privatnu inicijativu koja je narušila mir lokalnog stanovništva, izašla iz okvira državne kontrole i zapretila da zbog broja turista ugrozi čak i istorijske spomenike.

Evropski gradovi su poslednjih godina zbog dobrih saobraćajnih veza, sve jeftinijih letova i kruzera, postali pristupačni najširim slojevima društva, što je dodatno dovelo do masovnog turizma. Upravo ovaj termin se uveliko koristi u sektoru koji, bez obzira na te probleme, puni između 25 i 30 odsto državne kase. Čak i sa novcem koji donosi, masovni turizam više nije popularan termin, posebno ne u najpoznatijim turističkim gradovima i državama. Poznato je kako se sve evropski gradovi bore protiv prekomernog broja gostiju, zna se i da sve više njih ograničava broj letova, pa i kruzera u lukama, ali sve dok je smeštaj „na izvol’te” teško je doći do rezultata. Zato su se odlučili na sledeći korak – zabraniti najpoznatije platforme za iznajmljivanje privatnog smeštaja, povećati dažbine, doneti propise koji ograničavaju prava vlasnika, uvesti zone za izdavanje... Poslednji primer stiže iz susedne Hrvatske u kojoj se najavljuje promena zakona koji bi regulisao ovu oblast. Načelno, na neki način se zabranjuje kratkoročni smeštaj u stambenim zgradama, jer će za takav posao biti obavezna saglasnost 80 odsto stanara. Kako se komentariše u njihovoj javnosti, to odmah znači da će se veći broj objekata izdavati dugoročno, a da će oni koji su do sada izdavali na dan morati da traže drugi model poslovanja.

U turističkim krugovima Srbije kažu da mi za razliku od Evrope imamo drugačiji problem. Mi pre svega nemamo regulativu koja bi uredila ovu oblast i kontrolu i koja bi vlasnike uvela u legalno poslovanje. Sada mali broj njih posluje regularno i zbog toga nije konkurentan sa cenama, jer je većina onih koji nikome ne plaćaju dažbine, a rade nesmetano. Zato u centru Beograda apartman iste kvadrature možete da iznajmite po ceni od 45 do 85 evra za dan, zavisno od opremljenosti. Ali jasno je da su skuplji oni čiji vlasnici deo novca moraju da daju i državi.

Aleksandar Seničić, direktor Jute, smatra da mora da se napravi ozbiljan sistem koji će funkcionisati: „Ne možemo da radimo tako što će mali broj stanodavaca da radi po zakonu, a ostali neće ni paušalni porez da plate. Treba da pratimo te promene koje Evropa trenutno sprovodi i da se uskladimo. To je važno zato što nama ova vrsta smeštaja treba, zbog nedostatka kapaciteta u hotelima. Zato je idealan trenutak da se napravi radna grupa, s obzirom na to da se najavljuje i izmena Zakona o turizmu i da se ova problematika bolje reši.”

Jedan od predloga je i uvođenje turističke policije, kao i u većini velikih evropskih gradova. Ona bi imala i ovlašćenja inspekcije, pa bi mogla da izriče kazne i zatvara objekte. Za naše sagovornike iz oblasti turizma i nekretnina, ovo što se dešava u Evropi, kada je reč o kratkoročnom smeštaju, potpuno je očekivano. Danas postoji toliko dobra turistička ponuda da ljudi za 500 evra mogu kruzerom da obiđu nekoliko zemalja, dosta je i jeftinih avio-karata, pa i oni koji ranije nisu putovali, sada to čine. Više turista zahteva više smeštaja, a privatni sektor uvek grabi šansu. Čak ni Evropa, koja je imala propise za izdavanje i oglašavanje privatnog smeštaja, nije uspela da zaštiti lokalno stanovništvo, zbog čega se sada kreće u ekstremne mere. Često se navodi primer Barselone, koja je danas među najprljavijim gradovima u EU. Zbog prave poplave posetilaca (u svakoj zgradi je minimum pet stanova za izdavanje) komunalci ne stižu da očiste grad, a često i štrajkuju zbog enormnog povećanja obima posla. Da bi se stvari iole dovele u red, lokalne vlasti su najpre ukinule nelegalne oglase, a onda su uvele pravilo da vlasnici stanova za izdavanje moraju da imaju licencu koju je sve teže obezbediti. Tu su i stroge kazne za one koji ne poštuju pravila.

Kako za naš list kaže jedan stručnjak za nekretnine, vrlo brzo ćemo doći do toga da će se graditi zgrade samo sa stanovima za izdavanje, ili će se lokalno stanovništvo iseljavati iz gradskog jezgra. On ističe da Srbiji privatan smeštaj treba za budućnost, s obzirom na to da radimo i na privlačenju gostiju koji nisu u mogućnosti da plate skupi hotelski smeštaj, ali da ta oblast na vreme mora da bude uređena.

Na pitanje zašto idemo u pravcu iz kog se u ovom trenutku vraća većina zemalja EU, naši sagovornici su saglasni da je to zbog toga što stvari u turizmu ne pratimo unapred, nego prihvatamo i najčešće kaskamo za onim što su drugi već prošli.

Kao primer dobre prakse mogao bi da nam posluži Berlin, koji je doneo stroge propise za borbu protiv nedostatka stambenog prostora, a kratkoročno iznajmljivanje je ovaj problem dodatno pogoršalo. Grad zahteva od izdavaoca nekretnina da pribave dozvolu za izdavanje celih stanova, a prekršioci se suočavaju sa visokim kaznama. Propisi imaju za cilj da osiguraju da stanovanje ostane dostupno i pristupačno za stanovnike koji tu žive duže. I Pariz, kao jedno od najvećih tržišta „Er Bi-En-Bija”, uveo je propise kojima se od domaćina zahteva da registruju svoju imovinu u gradu. Primera za ugledanje ima i s druge strane okeana – u San Francisku. Oni koji žele da legalno iznajmljuju smeštaj na dan, moraju da žive u tom stanu najmanje 275 dana godišnje – što znači da mogu da ga izdaju na ukupno 90 dana. Takođe, u obavezi su da plaćaju takse i poštuju pravila bezbednosti i osiguranja.