Ivanjica obeležava vek i po od rođenja botaničara Košanina

Ivanjica – Krenuo je iz nemaštine, zabačenog sela podno Golije, pa dosegao naučna sazvežđa, postao akademik i, uz Josifa Pančića, najznačajniji srpski botaničar. Ime Nedeljka Košanina (1874–1934) i sada se u naučnim krugovima pominje s poštovanjem, a njegov ivanjički zavičaj upravo obeležava vek i po otkad se rodio.

Povodom te 150. godišnjice u Domu kulture u Ivanjici večeras (petak) se održava svečana akademija „Košaninovo doba” i otvara izložba naučniku u čast. Podršku Ivanjičanima u organizaciji dali su SANU, Botanička bašta „Jevremovac”, Biološki fakultet, Institut za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo. Posetioci će moći da se upoznaju sa likom i delom Košanina, koji je doprineo razvoju srpske botanike i društva.

Zna se i piše da je nakon „Pančićevog doba” sledeća etapa u razvoju srpske botanike nazvana „Košaninovo doba”. Njegovi radovi iz oblasti biljne sistematike, floristike i geobotanike smatraju se delima trajne vrednosti. Između dva rata prokrstario je Kraljevinu Jugoslaviju posebno se baveći biogeografskim proučavanjem visokih planinskih masiva. Istraživao je i endemoreliktne vrste Balkanskog poluostrva: srpsku i Natalijinu ramondu. Košanin je bio osnivač časopisa „Glasnik” Botaničkog zavoda i bašte Univerziteta u Beogradu, ali i borac za radnička i narodna prava.

Životopis ovog naučnika najslikovitije predstavlja publicista Emilijan Protić u svojoj knjizi „Ivanjički akademici”. Tu čitamo da se Nedeljko rodio u selu Čečine pod Golijom, školu učio u Pridvorici, te da mu je bila velika želja da nastavi školovanje, ali još veća nemaština u roditeljskoj kući. Otac mu je ipak dao poslednju paru, stoparac uvijen u maramicu: „Sine, to je sve što imamo.” Uputio se Nedeljko u Užice, gde je upisao tadašnju realku. Prešao potom u Beograd, prao sudove i podučavao đake da preživi, pa 1895. u Prvoj beogradskoj gimnaziji sve razrede položio sa odličnim uspehom. Te jeseni upisao je Veliku školu, botanički odsek, i studije završio s najvišim ocenama.

Po odbrani doktorata u Lajpcigu 1905. krenula je njegova blistava naučna karijera. Od 1908. stalni je docent na beogradskom univerzitetu, a posle Velikog rata u zvanju redovnog profesora. Akademik je postao u 40. godini. Bio je direktor Instituta za botaniku, dekan Filozofskog fakulteta, član naučnih društava u Pragu, Berlinu, Parizu i Varšavi. Među prvima u Srbiji, kad je nauka bila u povoju, otvarao je vrata botanici. Originalnim pristupom i sopstvenim teoretskim osmatranjima utkao je sebe u osnove prirodnih nauka, pored ostalih klimatologije i fizičke geografije. Priroda je najsavršenija laboratorija, kazivao je ovaj čovek neizmerne radne energije, u čijem opusu je 40 objavljenih značajnih radova.