Care, care, koliko je sati

Na prvoj strani nedeljnog broja „Kurira glavni, najveći, naslov glasi: „Tast mi kupio sat”. Uz nadnaslov „Siroče” i podnaslov: „Ministar odbrane Dragan Šutanovac tvrdi da skupoceni sat marke ,brege’ nije kupio od plate već zahvaljujući tome što njegov tast Miroslav Ilić dobro zarađuje pevajući”. Objavljena je velika slika dotičnog.

Sat, inače, košta 15.000 evra. Koliko kuća za nekog izbeglicu, kola više srednje klase.

„Kurir” se, inače, navrzao na Šutanovčev sat odranije. Već su pisali o njegovoj naklonosti prema skupocenim meračima vremena. Njihov sagovornik tada je, na osnovu ministrovih slika koje se pojavljuju u javnosti, potvrdio da „nijedan njegov sat ne košta manje od četiri i po hiljade evra”.

„Nosilac sata” je, navodno, „za jedan nedeljnik ” izjavio (a „Kurir” prenosi) sledeće: „Ministar od svoje plate ne može da kupi taj sat. Ali, nemam ja taj sat otkako sam postao ministar. Porodica Šutanovac zarađuje mnogo, mnogo više nego što je prosečna plata u Srbiji, toga se ne stidim”, saopštio je Šutanovac izbegavši da odgovori na pitanje odakle mu tolike pare, ukoliko drugih poslova, osim državnog, nema. Umesto toga, funkcioner DS-a počeo je da nabraja odakle sve njegovoj porodici pristiže novac.

„Moja plata, plata moje supruge, neka pomoć koja stiže, sticajem okolnosti, od mog tasta (Miroslava Ilića), koji, hvala bogu, i dalje peva i dobro zarađuje. Odavno sam izašao iz bilo kakvog privatnog posla, govorim samo o onome što stiže zvanično na moj i račun moje supruge. Ali, što se tiče samog sata, jedna stvar je nominalna vrednost, a druga za koliko može da se kupi”, objasnio je Šutanovac precizirajući da je sat, ipak, kupio, a ne dobio.

Čitalac „Kurira” bi sada morao da se zamisli, što, naravno, iziskuje izvestan napor. Ako nije plaćena „nominalna vrednost ” , koja je plaćena? Švercerska?

Zatim, sat je, veli, kupio on. Ali kako se onda izrodio naslov da mu ga je kupio tast?!

Velika glavolomka.

„Kurir” je izračunao da bi prosečan građanin Srbije mogao ovakav sat da kupi za 39 mesečnih zarada (protokom više od tri godine), dok bi vojniku po ugovoru u Vojsci Srbije trebalo skoro sedam i po godina da to zaradi.

Ali, i vrednost sata se dovodi u pitanje:„U kabinetu ministra odbrane Dragana Šutanovca ’Kuriru’ je juče rečeno da nije tačno da pomenuti sat vredi 15.000 evra.

„Ukoliko vi mislite i tvrdite da toliko vredi, ministar Šutanovac je spreman da ga redakciji ’Kurira’ ustupi za te pare. Novac će naravno uplatiti u dobrotvorne svrhe”, poručili su iz kabineta ministra odbrane.

Eto ti ga sad.

„Kurir” se ne izjašnjava u vezi sa ponudom. Valjda zna koliko je sati.

Minulih sedam dana tabloidi, žuta štampa – ili kako se to već zove – navrzli su se na političare i direktore javnih preduzeća (kao da to nije jedno te isto) pokazujući koliko troše državnih (naših) para.

Ajd’ to i nekako. Ali krenuli i na samog princa, prestolonaslednika.

„Pres” je u nedelju objavio („Princ troši kao kralj”) da je za poslednje tri godine za kraljevski dvor Srbija izdvojila četiri i po miliona evra. „Posebnom odlukom Vlade Srbije, Ministarstvo kulture je samo 2007. godine uložilo 120 miliona dinara zvanično na održavanje dvorskog kompleksa, a u stvarnosti za plate zaposlenih na dvoru i ostale potrebe bračnog para Aleksandra i Katarine Karađorđević.”

Država zvanično ne izdržava porodicu Aleksandra Karađorđevića, ali plaća „rashode njenog boravka”.

E... to je onda druga stvar. Samo rashode.

Dan kasnije član Krunskog saveta Milan Parivodić je izjavio ovom listu da država princu treba da obezbedi još para. Najmanje 1,7 miliona evra godišnje.

Tvrdnju podupire ovako: „Nije bitno gde su to potrošili! Nisu to nikakve pare za reputaciju koju Karađorđevići uživaju u svetu. Znate li vi da je princ Aleksandar kumče kraljice Elizabete, rođak španskog kralja? Da ste 2005. bili prisutni na investicionom skupu u prestižnom londonskom hotelu ,Klerindžes’ videli biste šta za Srbiju znače Karađorđevići, ma nema više ljudi takvog kova u Srbiji. A tek donacije deci bez roditelja, domovima u kojima su smeštena ta deca... Samo one sigurno premašuju tih 1,7 miliona evra, koliko im realno treba dati”, dodaje Parivodić.

Zato što ostvaruje dobit (valjda ne sam?), i Bojan Krišto, direktor Aerodroma „Nikola Tesla” (kadar G17 plus) pravda pare koje je sam sebi dodelio, izvan plate koja mu je 3.600 evra. Mesečno. U junu ove godine „u skladu sa poslovnim uspehom preduzeća” isplatio je sam sebi 880.226,97 dinara.

Dan kasnije, Mlađan Dinkić, predsednik G17 plus, „Presu” je izjavio da zbog toga neće smeniti Krišta: „Direktor aerodroma Bojan Krišto je odličan menadžer i ovog puta neću da tražim njegovu smenu. Ali mora odmah do poslednje pare da vrati sve isplaćene bonuse”.

Drugim rečima… koliko je sati zna svako, bez obzirana marku sata.