Li­tvan­ci upo­zna­ti sa srp­skom tra­di­ci­jom i stra­da­nji­ma

Od na­šeg do­pi­sni­ka

Ko­zar­ska Du­bi­ca, Pri­je­dor – Krsna sla­va, Sve­ti Alim­pi­je Stolp­nik, pre­mi­je­ra do­ku­men­tar­no-igra­nog fil­ma „Gra­di­naD” i pri­po­vet­ka „So i me­se­či­na”, tri su do­ga­đa­ja iste ve­če­ri, ko­jim su u li­tvan­skom gra­du Kaunasu pred­sta­vlje­ni srp­ska tra­di­ci­ja, isto­ri­ja i na­rod­ni obi­ča­ji. Za­slu­ge za to ima­ju Si­mo Br­dar, isto­ri­čar, pe­snik i film­ski re­di­telj iz Kozarske Du­bi­ce, i nje­go­va su­pru­ga Karina Br­dar, glu­mi­ca iz Li­tva­ni­je. Njih dvo­je, go­di­na­ma pu­tu­ju sve­tom i pro­no­se isti­nu o srp­skom stra­da­nju, žr­tva­ma od usta­ške ru­ke i od na­ci­sta, o lo­go­ru smr­ti u Ja­se­nov­cu i naj­ve­ćem gra­du mr­tvih Do­njoj Gra­di­ni. Ve­če je me­lo­di­jom fla­u­te otvo­ri­la Na­stja Su­ho­njic­ka­ja. Si­mo i Karina su pro­pu­to­va­li svet­skim me­ri­di­ja­ni­ma, pre­do­ča­va­ju­ći, sim­bo­lič­no, po­e­mu „Gra­di­naD” ve­li­ka­ni­ma kul­tu­re i umet­no­sti, či­ta­li po­tre­sne sti­ho­ve is­pred spo­me­ni­ka, u mu­ze­ji­ma, na zna­me­ni­tim me­sti­ma. Ta­ko je, na ovom ne­sva­ki­da­šnjem pu­te­še­stvi­ju ko­je je tra­ja­lo ce­lu go­di­nu, u je­din­stve­noj film­skoj i li­te­rar­noj mi­si­ji, na­stao film.

Kada je pro­jek­tor uga­šen, na sce­ni, pred broj­nom pu­bli­kom, glu­mi­ca Karina Br­dar go­vo­ri­la je Si­mi­nu pri­ču „So i me­se­či­na”, in­spi­ri­sa­nu do­ži­vlja­ji­ma iz vo­de­ni­ce, u nje­go­vom rod­nom se­lu Gor­nja Dra­go­ti­nja kod Pri­je­do­ra.

„De­da i unuk ima­li su red za me­lja­vu, u vo­de­ni­ci, na po­to­ku. U Dra­go­ti­nji. Do­šli su no­ću, de­da je no­sio vre­ću, unuk vre­ći­cu, de­da se­ki­ru, on se­ki­ri­cu. Za­su­li su ži­to u koš, usit­ni­li dr­va i na­lo­ži­li va­tru. Od pr­ve ša­ke ku­ku­ru­zo­vog bra­šna na­pra­vi­li su ko­lač. De­da je po­nio ma­lo ra­ki­je šlji­vo­vi­ce da se ugre­je, da ras­te­ra san i stra­vi­nje. Kada su po­če­li da je­du, re­žu­ći ta­blu sla­ni­ne na dr­ve­nom pa­nju, shva­ti­še da ni­šta ni­je sla­no, a so ni­su po­ne­li. Noć je bi­la oku­pa­na sre­brom od me­se­či­ne, kroz vrh brv­na na vo­de­ni­ci, uka­zao se snop sve­tlo­sti. De­da je, ćut­ke i bez ob­ja­šnje­nja, ot­ki­nuo ko­ma­dić to­plog ku­ku­ru­zo­vog ko­la­ča opoj­nog mi­ri­sa, umo­čio u me­se­či­nu. Se­tio se dav­na­šnjih pri­ča da je me­se­či­na sla­na, od sla­nog mo­ra i oke­a­na. Isto je ura­dio i unuk. Po­gle­da­li su u ne­ve­ri­ci je­dan dru­go­ga, a ka­da su sta­vi­li za­lo­gaj u usta, uči­ni­lo im se da je sla­no, sla­ni­je ne­go ika­da pre. Slat­ko su je­li i o to­me po­sle go­di­na­ma pri­ča­li u svo­me se­lu, ma­da im je ma­lo ko po­ve­ro­vao.” Ta­ko je te­kla pri­ča „So i me­se­či­na”, da­le­ko od Dra­go­ti­nje, ko­ju su Li­tvan­ci pa­žlji­vo slu­ša­li. Di­vi­li se.

Po­sle to­ga, sve­ča­nost se pre­li­va­la u pra­zno­va­nje kr­sne sla­ve. Po­se­ti­o­ci na film­skoj pre­mi­je­ri i slu­ša­o­ci pri­po­vet­ke, po­sta­li su go­sti. Sla­va, kao je­din­stven srp­ski iden­ti­tet, sa­dr­ža­va­la je sve ele­men­te kul­tu­re, du­hov­no­sti i ri­tu­al. O drev­nom slav­skom obi­ča­ju, Si­mo Br­dar je, po­red upa­lje­ne sve­će, i slav­ske tr­pe­ze sa po­ga­čom i ko­lji­vom, ob­ja­snio da sva­ka srp­ska po­ro­di­ca ima svo­ju sla­vu i svo­ga sve­ca za­štit­ni­ka.

„Mno­gi na­ro­di ima­li su sla­vu ali se ona, kod njih, iz­gu­bi­la. Kod Sr­ba sla­va je sa­ču­va­na i ži­vi. Ona pred­sta­vlja srp­ski iden­ti­tet. Sr­bi su hri­šćan­ski na­rod, no ve­ći­na sim­bo­la, i ri­tu­al­nih rad­nji po­ti­če iz pred­hri­šćan­skog vre­me­na. Ona ču­va ve­li­ki deo kul­tu­re, du­hov­no­sti i isto­ri­je čo­ve­čan­stva. Zbog to­ga je Une­sko 2015. go­di­ne pro­gla­sio srp­sku sla­vu kul­tur­nim i du­hov­nim na­sle­đem čo­ve­čan­stva svet­skog zna­ča­ja i sta­vio je pod svo­ju za­šti­tu”, ka­zao je Br­dar.

Go­sti su ga, sto­je­ći po­red so­fre, pa­žlji­vo slu­ša­li. On je na ru­skom je­zi­ku ob­ja­snio sim­bo­li­ku sla­ve, re­kav­ši da je sve­ća ko­ja go­ri, sim­bol sun­ca, zdra­vlja, umi­ra­nja i ra­đa­nja.

„Pri­čao je i o He­ra­kli­tu, pče­li i vos­ku. Slav­ski ko­lač (hleb), te­lo, ob­lik sun­ca. Vi­no je krv. Krst i iko­na. Slav­sko ži­to je sim­bol ve­či­tog ži­vo­ta. Sla­va je kult pre­da­ka i ra­dost ži­vo­ta”, ka­zao je Br­dar na Sla­vi Sve­tom Alim­pi­ju Stolp­ni­ku, ko­jeg od pam­ti­ve­ka sla­ve nje­go­vi pre­ci u Dra­got­nji a on, pr­vi put, da­le­ko od za­vi­ča­ja, ali me­đu pri­ja­te­lji­ma, u Li­tva­ni­ji. Sla­va je svi­ma une­la ra­dost.

Im­pre­si­o­ni­ra­ni fil­mom i pri­čom

Po­se­ti­o­ci i go­sti im­pre­si­o­ni­ra­ni su fil­mom, pri­čom iz vo­de­ni­ce, po ko­joj je na­zva­na ce­la sve­ča­nost, i kr­snom sla­vom. Go­vo­ri­li su sa us­hi­će­njem, za­do­volj­ni pri­li­kom da bu­du go­sti Karine i Si­me Br­da­ra. Vi­das Me­li­na­u­skas: „Hva­la za ve­če, ono je ta­ko du­šev­no da ple­ni sr­ce i opo­mi­nje da se za­mi­sli­mo ka­ko se po­na­ša­ti!” An­že­li­ka Karakuljeva: „Hva­la za ova­ko to­plo, pri­jat­no ve­če. Ose­ća­la sam se mir­no i la­ga­no. Vi­da Ja­ku­ba­vi­če­nje: „Hva­la Karini i Si­mi za le­po i iskre­no ve­če.”

Kataržina i Da­ri­uš Pež: „Bi­li smo na još jed­noj pre­mi­je­ri iz­u­zet­nog re­di­te­lja, Si­me Br­da­ra.” Oleg Te­ren­tjev: „Pra­tim rad Si­me Br­da­ra, nje­gov film­ski ru­ko­pis je neo­bi­čan i pre­po­zna­tljiv.” Ser­gej i La­ri­sa Če­šuj­ko: „Ve­če je pro­te­klo na ve­o­ma vi­so­kom ni­vou.” Iri­na Šim­ki­ja­vi­če­nje: „Ja ću ovu pri­ču ’So i me­se­či­na’ pred­sta­vi­ti u 12. raz­re­du gim­na­zi­je i da­ti za­da­tak da uče­ni­ci ura­de ana­li­zu i ob­ja­sne nje­nu sim­bo­li­ku.”