Svaki problem je rešiv kod Čaruge za vatrom

Ako bi u Zapadnom Pomoravlju izgovorili ime „Čaruga” nikome na pamet ne bi pao ni junak niti istoimeni film Rajka Grlića. Čaruga je Dragan Milutinović (59) iz sela Mršinci kod Čačka, čovek dostojan nadimka i ekranizacije životnog puta. Osim ukućana, u ovom delu Srbije ga niko i ne zna po imenu iz lične karte. Odrastao je u siromaštvu i oskudici, kao dete nadničio je po selu sa sestrom i roditeljima. Ponosan je na svoju porodicu. Prvi gol u istoriji FK Mala Banjska iz obližnjih Žaočana on je postigao. Ali pamti Čaruga i srećnija vremena, kada je dobijenu sedmicu na državnoj lutriji potrošio u jednom danu. Borio se kroz život, često poput pravog razbojnika. Nekada nadničar, potom rabadžija šljunka s Morave, bubnjar u orkestru, danas čovek koji se uslužno bavi pečenjem prasadi u svom domaćinstvu. Međutim, kod Čaruge se ponajmanje ide da bi se ispeklo prase ili jagnje, znaju to svi u kraju.

U Čaruginoj avliji na razgaženom travnjaku, kraj vatre blizu furune, znali su do duboko u noć da sede sudije, advokati, lekari, pripadnici raznih „službi”, biznismeni, pa i neki s druge strane zakona. Sedeći na čemu ko stigne, naklonjeni nad plamenom vatre do duboko u noć, čekali su da zameze Čarugin gulaš ispod sača, prekraćujući glad razgovorom i krompirom koji je pečen u vrelom pepelu.

–Prvu furunu za pečenje prasadi sam napravio pre 20 godina, za svoje potrebe. Ubrzo sam počeo bravčad da pečem za komšije, poznanike i prijatelje. Danas mnogima pečem džabe, jer činimo jedni drugima. Tako je sve krenulo – priča Čaruga, ne propuštajući da spomene i pretke zahvaljujući kojima je počeo da se bavi ovim poslom.

– Moj đed Vlastimir, koji je bio seoski kuvar po veseljima, otac Tomislav i ja imamo ukupno 150 godina kafanskog staža. Da smo svaki dan štedeli po evro, sad bismo imali hotel na Zlatiboru. Umesto tog hotela ja danas imam prijatelje na sve strane, čije poverenje nema cenu, već vrednost – priča Čaruga.

U seoskoj kafani u Zablaću meštani kažu da se svaki nerešiv problem rešava kod Čaruge za vatrom, kad „stignu ljudi”. Idući starim putem od Čačka ka Kraljevu, pored crkve u Mršincima, levo je skretanje za Čarugino domaćinstvo. U narodu se zove „Čarugin sokak”.

– Sve što vidim, ne vidim, ono što čujem, brzo zaboravim. Toliko mogu da kažem na seoske priče da je u mojoj „avliji moguće dobiti i vizu za Ameriku”. Jedino u šta gledam i poštujem je sat. Naučio sam da cenim tuđe i svoje vreme. Mnogi kažu da sam prek čovek, impulsivan, koji plane za sitnicu. Al kako drugačije kad danas posla u ovoj branši ima, ali nema ko da radi... Svašta sam u životu radio, samo dinar da zaradim. Kao dete sam sa sestrom Radom po selu u nadnici zarađivao kupeći šljive kod domaćina. I naši roditelji su išli u nadnicu, bili smo sirotinja. Ali se nekako živelo, borili smo se. Kasnije, kad sam stasao, skoro deset godina sam vukao pesak sa Morave, od toga sam živeo. Došli su i bolji dani, stekao sam porodicu, sin danas radi sa mnom. Planiramo otvaranje kafane – navodi, dodajući da je njegov najveći uspeh i sreća u porodici.

Čaruga za srećan događaj u životu navodi i dan kada je postigao gol na fudbalskoj utakmici kluba Mala Banjska iz susednog sela Žaočani. Čak ni kad je dobio sedmicu na lotou, nije bio toliko srećan kao kada je na semaforu pročitao rezultat 1:0. Inače, ovaj neobični čovek je za vreme hiperinflacije dobio sedmicu na lotou, a celu ne tako malu sumu, potrošio je – za jedan dan.

– Tada, u tri prethodna kola nije izvučena sedmica i tako sam ja dobio 1.686.000 dinara. Posle 15 dana, kada je bila isplata, ta vrednost je opala za polovinu. Čim sam podigao pare, kupio sam četiri automobila, traktor, prikolicu, još neku mehanizaciju, materijal za kuću, dao novca rodbini. Sve sam potrošio za dan – priča Čaruga.

U ekonomskom delu svog domaćinstva on sa sinom i još nekoliko komšija peče prasad i jagnjad za dolazeće krsne slave. Na parkingu ispred kuće ređaju se automobili najviđenijih čačanskih privrednika, neki i lično dolaze da predahnu od svakodnevice. Sa Čarugom se prisno grle i pozdravljaju. Svi oni imaju svoje mesto kraj vatre u kojoj se priprema zakuska kada najave grupno druženje.

Ruku večito garavih od turske furune, u kojoj svako prase peče po pet sati, Čaruga ne krije da je ponosan na svoj hajdučki nadimak, koji je dobio još u mladosti.

– Svirao sam bubnjeve u orkestru koji je nastupao na seoskim veseljima. Pre 30 i više godina odemo mi da sviramo na svadbi u selu Žunje kod Knića. Običaj u Šumadiji je bio da se iz domaćinove kuće muzika oglasi dok dan napreduje, pre podneva. Samo što smo počeli, krene neki mladoženjin rođak da nas maltretira i poliva vodom. Vidim ja da nas niko ne uzima u zaštitu, ni domaćin, ni gazda. Ma nećete vi nas praviti budalama, pomislim, bacim palice, preskočim bubnjeve i uvatim ga za vrat u tri koraka. Stegnem ga za kosu, izvučem ispod šatre i istog časa je izbila opšta tuča. Kad se sve smirilo, nastavilo se veselje, o kom se i danas priča u tom kraju. Meni je dodeljen nadimak po čuvenom razbojniku, ime mi niko i ne zna. Imao sam tada 33 godine. Dostojno sam branio i sebe i nadimak, ma i pesnicama ako treba. Nikad nisam krao, niti uradio bilo šta nečasno. Ali mnogo toga što karakteriše razbojnika jesam. I opet bih.