Pamtim poljubac princeze Jelisavete

Srđa Kalember (80), ekonomista po obrazovanju, nekada košarkaš Crvene zvezde i državnog tima Jugoslavije, pamti mnogo toga iz sportskog i privatnog života, ali jedan poljubac nikad, kako kaže, neće zaboraviti. Bilo je to još 1938. godine, kad je on imao deset, a ona, princeza Jelisaveta Karađorđević, samo dve godine. Sve se ovako dogodilo:

Po odluci atletskog saveza, i po želji kraljevske porodice, organizovana je, u Beogradu, na starom sajmištu, Dečja olimpijada. I tada je, u „slobodnom trčanju muške dece” na 60 metara, Kalember bio drugi. A, kad je pobedničkom postolju prišao oficir koji je u naručju nosio princezu, ona nije želela da poljupcem nagradi pobednika, koji je u rukama držao pehar, već pobeđenog, onoga koji je, kao drugi, ostao bez trofeja...

Da li ste kasnije upoznali Jelisavetu?

To se, nažalost, nikad nije dogodilo. Iako sad, kao i u ono predratno vreme, oboje živimo u Beogradu, čak, koliko znam, u istoj opštini, Starom gradu. Onaj dečji „pozdrav” bio je naš prvi i, zasad, jedini poljubac. A mogao bih baš da joj pokažem diplomu koju sam dobio posle one „muške” trke, pre sedamdeset godina.

U koji sport Vas je uvela ta „muška” trka?

U toku rata sam igrao fudbal za BASK, a voleo sam i atletiku, i košarku, i stoni tenis... Ali, od 1945, od osnivanja Crvene zvezde, bio sam, po preporuci tadašnjeg sekretara kluba Slobodana Ćosića, samo košarkaš, uz njegovo objašnjenje: „Tu ti je najmanja konkurencija”...

I tako je to počelo. Na prve dve utakmice za prvi tim, kad sam imao manje od osamnaest godina, postigao sam oko 50 koševa... I pozvan sam, ubrzo, i u državni tim.

Gde ste se sve borili za Jugoslaviju?

Igrao sam oko 60 puta za našu najbolju selekciju. Na prvenstvu Evrope bili smo dva puta: 1947. u Pragu i 1953. u Moskvi, a 1950. i na prvom šampionatu sveta u Buenos Ajresu... Sa Crvenom zvezdom sam od osnivanja, pa do 1954. godine, osvojio svih devet titula šampiona. U tom periodu bio sam, i zvanično, upisan kao jedan od 20 najboljih igrača Evrope. Od onih koji su bili članovi selekcije u Pragu jedini sam živi svedok tog događaja.

Koliko ste putovali do Buenos Ajresa?

Tada je bilo daleko putovati vozom i do Zagreba, a mi smo od Rima do Argentine putovali avionom čak 36 sati. Ali, u Argentini smo, posle jedne političke odluke, kažnjeni dvostruko: isključenjem sa šampionata i zabranom igranja međunarodnih utakmica godinu dana. Titova odluka, u toku ovog takmičenja, bila je da ne igramo protiv Frankove Španije, a oni su nam bili poslednji rivali u Buenos Ajresu...

Zašto niste išli na Olimpijske igre u London 1948?

Isto zbog politike, koja je, po svemu što znam, bila, toga puta, lične prirode. Mi smo se za London pripremali u Ljubljani. I jednog dana, jedan rukovodilac nam je saopštio da, zbog visoke cene puta, u London putuju dvojica strelaca, umesto nas dvanaestorice košarkaša. A, po verziji koju sam kasnije čuo sve nam je to „zakuvala” Neda Krmpotić, šef partije u sportu. Ona je u London umesto nas uputila gimnastičare...

Kad ste se „razveli” od Zvezde?

Sredinom pedesetih sam otišao u Francusku, u Nant, gde sam više sezona bio igrač i trener. A, potom sam otišao u Klermonferan. I tu sam ostao do sedamdesetih godina prošlog veka, kad sam se, u Francuskoj, zaljubio u Splićanku Natašu Bebić, košarkašicu, koja je mlađa od mene sedamnaest godina. I put me tada, normalno, odveo u Split. Bio sam dve godine trener Jugoplastike, ekipe sa kojom sam osvojio prvi Kup Jugoslavije. Posle toga smo stigli u finale Kupa kupova Evrope i do interkontinentalnog dela kup takmičenja u Sao Paulu.

I od tada Vas Nataša prati po svetu?

A, ne. Ona je zaljubljena u Split, a 1973. godine nam se rodila i ćerka Olja. Posle tog lepog događaja mene je posao opet odveo u Francusku. Preuzeo sam ekipu Nansija, pa Šalana, Miluza i 1990. završio trenersku karijeru u Višiju. Za sve ovo vreme, od rođenja ćerke, nas troje smo se viđali ili u Splitu ili u Francuskoj. I taj naš odnos ima isti ritam i sad kad ja odlazim u Split ili oni dolaze u Beograd. Olja se udala za pomorca. Ima sina Filipa (8)...

Kako ste ih viđali u vreme raspada Jugoslavije?

Taj period od 1990. do 2000. godine bio nam je, za razliku od ratnih događaja, baš romantičan. Zakazivali smo sastanke, od po desetak dana, po najlepšim gradovima Evrope: u Rimu, Parizu... Taj ritam našeg viđanja je postao deo nas. Evo, protekla dva meseca sam bio u Splitu, a Nataša će ove zime doći u Beograd... Kad ih se zaželim sednem u autobus i u Splitu sam za desetak sati. Tako nam nije dosadno, a nemamo ni razloga ni vremena za nesporazume ili, ne daj bože, svađe.

Da li je, ipak, teško biti sam?

Nikad nisam bio baš potpuno sam. Do leta 1999. bio sam, u Beogradu, uz majku koja bi, da je živela još pet meseci, svojim životom „obuhvatila” tri veka. Jer, rođena je 1899. godine. Sad ovde obilazim dve sestre kad nisam u Splitu uz ženu, ćerku i unuka.

Koliko ste vezani za Francusku?

Veoma. To je moja druga domovina. Živeo sam u toj zemlji dvadeset pet godina, a i roditelji su mi ostavili duboke tragove u Francuskoj. Majka Julija je studirala u Parizu, a otac Jovan je završio vojnu akademiju u Šartru. Bio je francuski pilot. Ipak, nikad nisam želeo da uzmem francusko državljanstvo. Doživeo bih to kao izdaju Srbije.

Šta mislite o sadašnjoj Zvezdi?

Tu smo, u vrhu, ali nismo najbolji. A sad moram da se našalim jednom istinom: Koliko je Partizan jači pokazuje nam i time što nam je za prvog trenera „poslao” Svetislava Pešića, svog bivšeg igrača.

Kako ste doživljavali Kalemegdan?

Bio je to naš centar života. Na Kelemegdanu je rođena jugoslovenska košarka, a moglo bi se reći i jugoslovenski džez. Na terenu Zvezde su, tri puta nedeljno, organizovane nezaboravne igranke. Bile su to čuvene „Zvezdane noći”. Na Zvezdine tribine, i na treninge, redovno je dolazio i jedini naš književnik nobelovac Ivo Andrić. Tu je i galerija „Cvijeta Zuzorić”. Najzad, na Kalemegdanu je i Spomenik zahvalnosti Francuskoj, valjda jedini te vrste i namene u svetu...

Koliko se Andrić dao košarci?

Iako je bio vrlo zatvoren čovek sa nama je razgovarao o svemu, a u svojim „Znakovima pored puta” posvetio je deo i košarci: „Hvatajući ili bacajući loptu, čovek se ne samo produžuje i raste nego i preobražava: biva drugačiji, lakši i lepši, prevazilazi sebe, približava se bestežinskom stanju i visinskom letu, trijumfu svoga tela i, u isto vreme, pobedi nad njim”...

Koja žena je za sve vas tada bila simbol seksa?

Bilo je više njih, zavisno od opredeljenja, ali pre svih tu su bile glumica Zorica Gajdaš i košarkašica Zvezde Ljubica Otašević. Ljubica je nosila moj dres, broj 12. Bila je moja devojka. Ali, u nju su, istovremeno, bili zaljubljeni, svako na svoj način: književnik Ivo Andrić, političar Peko Dapčević, čovek filma i srpski „Džems Bond” Ratko Dražević, pa fudbaler Miloš Milutinović...

I ko je osvojio Ljubicu „za sva vremena”?

Moram još da vam kažem ko u tome nije uspeo. Sa spiska njenih obožavalaca ispao je i čuveni glumac Keri Grant koji ju je posle njenog prvog filma „Ljubav i moda” odveo u Holivud. Tada je Keri Grant, kako je Ljubica kazala, bio samo njen veliki prijatelj... A Ljubicu je pred matičara uspeo da odvede jedino italijanski baron Riki de Portanova, koji je u holu svoje vile, u Rimu, imao pozlaćenu bistu Ljubice u prirodnoj veličini. Ipak, Ljubica se, kao bogata žena, razvela od Rikija, a ostatak života je provela sama u obilaženju svojih velelepnih vila u Marbelji (Španija) i Hjustonu (Amerika). Umrla je, nažalost, 1998. u 63. godini.

Šta se Vama dopadalo na Ljubici?

Mi smo bili tri i po godine zajedno, od njene sedamnaeste i moje dvadeset druge godine. Na njoj mi se dopadala očaravajuća ljupkost i bogata ženstvenost, a to su, po meni, dve osnovne vrline žene. Kasnije sam upoznao mnogo lepih žena, ali, najčešće, to nikad nije bila „Ljubica”...

Za čim sad, u Beogradu, žalite?

Nedostaje mi ona prava porodična atmosfera. U tom odnosu bio sam samo prvih sedamnaest godina našeg zajedničkog života. Jer, ovaj sadašnji moj i Natašin odnos nije, ipak, pravi brak. Ona u Splitu, ja u Beogradu... Ali, ovde imam veliku slobodu i nezavisnost. E, sad koliko mi to u ovim godinama znači...

Šta zamerate sebi?

Uvek sam bio brz: i pri odlučivanju, i na jeziku, u svakoj situaciji, i u hodu, bukvalno, pa i kroz život... Brzo sam, čini mi se, stigao i u ove godine. Kad bih se ponovo rodio, učinio bih sve da malo usporenije živim.