Evropa između rata i zamrznutog konflikta

Nekada prolaze decenije a da se ništa epohalno ne desi, a nekada su dovoljne godine za tektonske promene koje iz korena menjaju živote ne jedne, već više generacija i ne jednog, već više naroda. Takve su, usudio bih se reći, godine u kojima živimo, pritom ne misleći ni na kakva predviđanja apokaliptičnih scenarija kojima su gotovo sve generacije čovečanstva hiljadama godina unazad bile sklone, verujući da je baš njihova generacija poslednja i da će svedočiti „sudnjem danu”. Nema sumnje da se još od Kubanske raketne krize iz 1962. nije toliko pričalo o nuklearnom ratu između velikih sila koliko se danas priča, a koji bi po svojoj prirodi, s obzirom na to da danas živimo u „globalnom selu”, bio de fakto i treći svetski rat. Teško je reći da ima mesta optimizmu da će svet naredne godine biti sigurnije, a time i bolje mesto za život. Rat u Ukrajini traje skoro tri godine, rat između Izraela i Hamasa je ušao u svoju drugu godinu, gde se nestabilnost na Bliskom istoku u međuvremenu proširila i na Liban i Siriju. Ni jednom ni drugom ratu, koji po broju žrtava i geopolitičkim i geoekonomskim posledicama koje proizvode značajno prevazilaze one do sada viđene u 21. veku, objektivno posmatrano se ne nazire kraj, uprkos optimizmu koji se konačno, bar u tragovima, može osetiti u vazduhu.

Opravdano je zapitati se gde je danas Evropa, kontinent koji je nekada krojio sudbinu sveta i oblikovao ga po svojim merilima, u kontekstu svih ovih gibanja koja neki nazivaju pomeranjima od unipolarnog ka multipolarnom poretku, a koja bih, pomalo ambiciozno, nazvao restrukturiranjem postojećeg poretka nastalog padom Berlinskog zida i raspadom Sovjetskog Saveza. Svakako je za sve Evropljane, a time i nas, od vitalne važnosti da pokušamo da projektujemo kako će Stari kontinent izgledati tokom i na kraju predstojeće godine. Evropa je odavno kontinent koji živi u oblacima svoje stare slave, ušuškana u još uvek visok životni standard i konzumerizam, bežeći od surove realnosti koja je okružuje, a ta realnost ukratko podrazumeva da Evropa odavno više nije centar sveta ni u kom smislu, a pogotovo ne politički i ekonomski.

Reč je o prostoru koji je u rapidnom demografskom opadanju, koji je nejedinstven (što se svakako odnosi i na prilike unutar Evropske unije), čiji hrišćanski karakter iščezava, iz koga se seli kapital, koji strepi od nekog novog talasa migrantske krize, a sve više i sve češće i od novih terorističkih napada. Evropa je i najveća žrtva rata u Ukrajini, najvećeg na njenom tlu nakon završetka Drugog svetskog rata, jer se pokazalo da ogromna većina njenih zemalja nije u stanju da vodi samostalnu spoljnu politiku koja bi se bitno razlikovala od politike Sjedinjenih Američkih Država, makar to značilo i ulazak u recesiju. Ta recesija se najpre javila u Nemačkoj i uskoro čeka i ostatak kontinenta, jer je odavno poznata ekonomska maksima da kada Nemačka kine, naše male evropske ekonomije dobiju upalu pluća. Nema tu, međutim, ničeg čudnog, jer Evropljane su od nacizma i fašizma oslobađale dve supersile, Sovjetski Savez i Amerika, gde je ova druga Maršalovim planom obnovila razrušenu i ekonomski devastiranu posleratnu Zapadnu Evropu, stavivši je pritom pod svoj bezbednosni kišobran NATO-a.

Da evropske zemlje odavno nisu respektabilne vojne sile sposobne za vođenje ratova većih razmera svedoči ovogodišnja izjava italijanskog ministra inostranih poslova Gvida Krozeta da Italija ne bi bila u stanju da se sama brani od spoljne agresije, aludirajući na nužnost njenog članstva u NATO-u. Gde je Evropa politički, a tu posebno mislim na Evropsku uniju, videlo se tokom poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Olafa Šolca Moskvi u predvečerje izbijanja rata u Ukrajini, kada ih je ruski predsednik Vladimir Putin tokom razgovora smestio na udaljeni drugi kraj stola, verovatno im poručivši da o daljoj sudbini Istočne Evrope može samo da razgovara sa Amerikancima. Dok su i Putin i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski i dalje tu, iako su im mnogi evropski stručnjaci odavno predviđali politički kraj, na koncu ove godine pale su i nemačka i francuska vlada, a desnica, uključujući i onu radikalnu, beleži sve bolje izborne rezultate od Švedske do Portugalije. Nakon eksplozija na Severnom toku, Evropu čeka još jedno neprijatno „energetsko iznenađenje”, a to je plan Ukrajine da od 1. januara iduće godine u potpunosti obustavi transport ruskog gasa preko svoje teritorije, što će dodatno produbiti već postojeći jaz između zemalja poput Mađarske i Slovačke, koje ne žele da se odreknu dosadašnjeg uvoza jeftinijih energenata iz Rusije, i onih poput Nemačke i Francuske, koje su spremne da zakorače u tzv. energetsku diverzifikaciju.

Konačno, šta možemo očekivati od geopolitičkih i geoekonomskih zbivanja u Evropi tokom 2025. godine? Ključ je svakako budućnost rata u Ukrajini, gde je i pre preuzimanja funkcije predsednika Sjedinjenih Država Donald Tramp demantovao samog sebe poručivši da će zaustavljanje rata biti težak zadatak. Od kraja rata u Ukrajini već prvog dana Trampovog ustoličenja, jasno je, neće biti ništa. Ukrajina je, bez obzira na svesrdnu vojnu i humanitarnu pomoć kolektivnog Zapada pokazala žilavost i spremnost da nastavi sa ratom sve do ispunjenja svojih ciljeva, ali je isti slučaj i sa Rusijom, koju zapadne sankcije nisu bacile na kolena i koja sada ima najiskusniju i najspremniju vojsku u Evropi. Trajnog mira još uvek nema ni na vidiku, jer su crvene linije Moskve, Kijeva i kolektivnog Zapada i dalje dijametralno suprotne, stoga zamrznuti konflikt po korejskom scenariju, o kome je pre par meseci govorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, deluje kao najmanje loše rešenje.

Evropu svakako čekaju novi i nikad izvesniji parlamentarni izbori u Nemačkoj i porast popularnosti radikalno desne Alternative za Nemačku, ponovljeni predsednički izbori u Rumuniji, koja se iznenada našla u rascepu između Zapada i Istoka, ali i izvesni nastavak neizvesnosti u političkom životu u Gruziji, koja je radikalno zaokrenula svoju spoljnu politiku u korist Rusije. Ostaje nada da balkansko bure baruta ovoga puta niko neće zapaliti, iako teroristički režim Albina Kurtija i agresivna unitaristička politika zvaničnog Sarajeva ostaju velika pretnja po mir i stabilnost u regionu sa tendencijom porasta njihovih intenziteta.

*Naučni saradnik Instituta za evropske studije