Sudska službenica pomaže dajući krv i matične ćelije

Bojana Lazarević (42), šef Odeljenja za prijem i ekspediciju u beogradskom Prvom osnovnom sudu, za nekoliko dana saznaće kome je krajem decembra 2022. godine donirala matične ćelije iz krvi i tako toj osobi spasila život. Iako je i ranije želela da zna kome je pomogla, zakon joj to nije dozvoljavao. Zakonodavac je, naime, predvideo da donoru dve godine ne sme da bude otkriveno kome su date njegove matične ćelije. Isto važi i za primaoca – dve godine ne sme da zna čije je ćelije dobio.

Svesna zakonskih ograničenja, ali znatiželjna da zna da li su njene matične ćelije pomogle onome kome su donirane, Lazarevićeva je u prethodne dve godine redovno kontaktirala s dr Glorijom Blagojević iz Instituta za transfuziju krvi, koja je rukovodila ovom „operacijom” i interesovala se za zdravstveno stanje obolelog pacijenta. Odgovori doktorke da se primalac uspešno oporavlja bili su joj dovoljni da bude sigurna da je uradila pravu stvar.

A uradila ju je, kako kaže u razgovoru za naš list, bez razmišljanja. I ponovila bi to, ako joj se ponovo ukaže prilika.

– Sa 18 godina sam postala dobrovoljni davalac krvi, a pre sedam godina sam se upisala u Registar davalaca matičnih ćelija hematopoeze Srbije. Nije prošlo mnogo vremena nakon toga kada su me pozvali sa Instituta za transfuziju krvi i obavestili me da postoji podudarnost mojih sa matičnim ćelijama pacijenta obolelog od akutne leukemije. Pitali su me da li sam voljna da učestvujem u postupku doniranja. Bez razmišljanja sam pristala. Usledili su detaljni medicinski pregledi kojima je ustanovljeno da sam potpuno zdrava, da je procedura bezbedna i po mene i po obolelog i da mogu da doniram matične ćelije – priča Lazarevićeva.

Tokom priprema za sam postupak, radnica Prvog osnovnog suda u Beogradu primala je, kako objašnjava, vakcine koje „dižu” matične ćelije iz krvi radi njihovog lakšeg prikupljanja. Iako zbog postupka kojem je bila podvrgnuta nije bila u obavezi da ide na posao, ona ovu pogodnost nije želela da koristi. Na poslu su je, kaže, svi „mazili i pazili”. Nisu želeli da joj prilaze da joj ne bi preneli neki virus i tako se isprečili njenoj želji da pomogne.

– Pozvali su me iz Instituta za transfuziju krvi i rekli mi da dođem u Institut za majku i dete. Tu sam prenoćila. Ne znam o čemu sam mislila ležeći tu. Gledala sam decu koja su ležala na institutu i koja su iako obolela od najteže bolesti, neprestano bila nasmejana. Mislila sam na svoje dvoje dece koje sam ostavila kod kuće i kako ću, možda baš ja, pomoći nekom detetu – priseća se Lazarevićeva.

Postupak uzimanja matičnih ćelija iz krvi išao je, kako kaže, bez ikakvih problema. I doktori i sestre koje su neprestano bile uz nju tokom procesa davanja matičnih ćelija bili su nasmejani. Atmosfera je bila opuštena, a Lazarevićeva je opisuje kao kućnu.

– Svih tih pet-šest sati, koliko traje uzimanje matičnih ćelija, doktori i sestre su me pitali želim li da mi kupe pljeskavicu, pomfrit, da li nešto treba... Želim da naglasim da je čitava procedura bezbolna i da se sve radi vrlo profesionalno. Držali su me, što bi se reklo, kao malo vode na dlanu. Uverena sam da, da doktori i sestre nisu toliko divni, ne bi bilo ni nas, donora – zaključuje naša sagovornica.

Tokom razgovora Lazarevićeva nas je nekoliko puta zamolila da prenesemo njen apel da se što više ljudi upiše u Nacionalni registar dobrovoljnih davalaca koštane srži. Ona je, kaže, to uradila jer je smatrala da tako treba.

Njen sin, koji je u oktobru napunio 18 godina, već je postao dobrovoljni davalac krvi. Veruje da će se, sledeći njen primer, uskoro upisati i u registar.

– Nedavno su doktori sa Instituta za transfuziju krvi i Instituta za majku i dete organizovali svečanost za nas donore. Videla sam neke ljude koje poznajem odranije, ali je mnogo više bilo onih koje ne znam. Još me je više obradovala činjenica da su to mladi ljudi koji žele da pomognu – kaže na kraju razgovora Lazarevićeva.