Lukašenko – trn u oku, Belorusija na nišanu

Aleksandar Lukašenko je više puta izjavio da će njegova zemlja izdržati sve sankcije koje joj je uveo Zapad. "Itekako ćemo izdržati. U inat neprijateljima".

Brisel ne želi da prizna rezultate predsedničkih izbora u Belorusiji, ali Minsku nije stalo, ne haje, piše „Antidiplomatiko”.

Lukašenko je priznao da je mnogo više zabrinut što se zemlja suočava sa izazovima koji prete „uništenjem“ Belorusije kao države.

Predsednički izbori u Belorusiji održani su i Lukašenko, kao jedan od pet kandidata pobedio je više nego ubedljivo. Ali nedeljama unazad proevropski centri moći se izjašnjavaju da ne žele da priznaju legitimitet glasanja. Očigledno, to je njihovo pravo, kao i pravo vlade u Minsku, da ne obraćaju pažnju na ono što govore ili ćute u Briselu u vezi sa Belorusijom. Ministarstvo spoljnih poslova Belorusije je mnogo više zabrinuto kada neko u Briselu govori o direktnom mešanju u rezultate glasanja, šireći unapred prilično predvidljive i trivijalne ocene tipične za one koji svoju „demokratiju” potvrđuju upoređujući nacizam i komunizam.

Belorusija pod Aleksandrom Lukašenkom nema ništa zajedničko sa komunizmom, ali je za gospodu iz Brisela zgodno da „poslednjeg diktatora Evrope“ predstave kao naslednika onoga što kolaboracionisti sada nazivaju „represivnim nasleđem SSSR-a“ i kao opasan pobornik „stradanja Evropljana izazvanih sovjetskim režimom u dvadesetom veku“.

Posebno, administracija predsednika Belorusije osuđuje otvoreno evro-baltičko mešanje u izborno delovanje.

Većina od 500 međunarodnih posmatrača (kao i 800 novinara, od kojih su 330 stranci) koji su prisustvovali izborim, imaju negativan stav prema „zaključcima“ koje su unapred objavili Evropski parlament i ministarstva spoljnih poslova EU i Letonije i Poljske. Nije slučajno što se u Varšavi nalazi sedište Kancelarije OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava, koja je odlučila da njeni posmatrači ne prisustvuju izborima, uprkos pozivima iz Minska.

Ambasador Rusije u Belorusiji Boris Grizlov je o evroatlantskim „saradnicima“ rekao: „Ono što oni pokušavaju da nametnu drugim zemljama pod maskom „demokratije“ nije ništa drugo do oblik kolonijalne zavisnosti, diktature i spoljne kontrole“.

Zauzvrat, Aleksandar Lukašenko je u završnoj fazi svoje predizborne kampanje, tokom koje se po sedmi put kandiduje za predsednika, više puta ponavljao da će Minsk nastaviti politiku saradnje sa Rusijom kako bi garantovao sopstvenu bezbednost. „Naša politika je zasnovana na odbrani“, rekao je on, „ali u slučaju agresije i invazije na Belorusiju moramo biti spremni da branimo našu domovinu“, ne samo zato što je, sa geopolitičke tačke gledišta, u pitanju „najveća opasnost u novijoj istoriji, koja pogađa i Belorusiju“.

Lukašenko smatra da je „zemlja suočena sa izazovima koji prete ’uništenjem‘ Belorusije kao države i pokušajima da potkopa društveno jedinstvo i stabilnost“.

Očigledno, Lukašenko nije spreman da imenuje one koji nameravaju da potkopaju beloruski poredak. Ali na konferenciji za novinare u Kijevu, Dmitrij Gromakov, predstavljen kao zamenik šefa takozvanog Međunarodnog centra za suzbijanje „ruske agresije“, rekao je da zemlje zapadnog bloka, zajedno sa Ukrajinom, treba da udare na Belorusiju kako bi je primorale. da se umeša u sukob. „Minsk se pretvara u izvor pretnje i uporište agresije na druge zemlje. Razumemo da, na ovaj ili onaj način, trenutak eskalacije sa preventivnim udarima na belorusku teritoriju i koncentracija ruskih trupa može postati veoma opasan za Beloruse“, rekao je Gromakov, otkrivajući, između ostalog, uz pomoć nagoveštaja eskalacije, prave „mirovne planove” kijevskog režima.

On je dodao da ako se udari na teritoriju Belorusije, onda Lukašenko neće moći da ispuni obećanje da će sačuvati bezbednost zemlje i biće primoran da direktno interveniše u sukobu:

„Njegov glavni stav je da garantuje mir na beloruskoj teritoriji i njegovo neučestvovanje u sukobu „Ideja multipolarnog sveta, koju Lukašenko brani, tera nas da zauzmemo jednu ili drugu poziciju u takvoj situaciji.

S druge strane, možda još veća opasnost nego sa juga za Belorusiju dolazi od njenih zapadnih suseda, koji su istorijski bili pohlepniji za beloruske teritorije. Ukrajina je toliko minirala teritoriju duž beloruske granice da je invazija iz ovog pravca praktično nemoguća, rekao je za Moskovski komsomolet beloruski vojni analitičar Aleksandar Tihanski. Ovako je prokomentarisao glasine o mogućim invazijama iz Ukrajine, koje kruže otkako je u Kijevu stvoren takozvani „puk Kalinovski“.

Prema Tihanskom, mogući su različiti scenariji: prvo „invazija iz Ukrajine, a zatim invazija iz Poljske“. „Danas je situacija na granici sa Ukrajinom mirnija nego sa Poljskom. Čini se da je reč o zaraćenoj državi... Međutim, Ukrajina je toliko minirala neke oblasti na granici u skladu sa svojim planovima da zauzme naseljena mesta. da im je sada nemoguće preći”, rekao je Tihanski i dodao da ozbiljnija opasnost dolazi sa poljske granice.

Prema Tihanskom, razlog za to je što je Varšava „dovela svoju rusofobiju do krajnosti čak i zvanične poljske vlasti ne kriju informacije o scenarijima za razne opcije invazije, jer sa trenutnim „političkim razmišljanjem“. Poljske, zaslepljene mržnjom, sve je moguće“, posebno u vezi sa izborima u Belorusiji, koje EU ne priznaje.

Unapred se znaćo da Brisel neće priznati izbore u Belorusiji ma kakvi oni bili,

Zašto bi u ovom slučaju Brisel priznao ili ne priznao rezultate glasanja 26. januara. Naslednici i sledbenici Bandere, Himlera, maršala Petena i Gracijanija žele rat. Za njih je ovo poslednji način da održe sopstveni poredak i moć monopola od kojih zavise, tvrdi “Antidiplomatiko”.

Sve dok je u Minsku, na čelu Belorusije neko im se ne sviđa i ne igra kako oni sviraju. Belorusija je meta, drže je na nišanu.

Podsetimo, Lukašenko je rekao da je Putinu pokazao sa kog mesta sa ukrajinske teritorije je spreman napad na Belorusiju i to nekoliko sati pre specijalne operacije Rusije,