Zahvaljujući transplantaciji moguć je povratak normalnom životu

Ivana Milanović, član Udruženja „Zajedno za novi život”

Živim u jednom mestu koje se zove Makresan pored Kruševca. Za bubrežnu bolest saznala sam 2009. godine, kada zapravo i počinje moje prvo lečenje na Vojnomedicinskoj akademiji.

Nakon kraćeg lečenja, dijaliza je bila neophodna i zbog toga je 2010. otpočeo hronični program hemodijalize u Kruševcu, kada postajem i invalidski penzioner.

Istovremeno je urađena obrada za kadeveričnu transplantaciju bubrega i stavljena sam na listu čekanja. Žive srodnike nisam imala jer je moja mama premula kada sam imala šest godina, a moja sestra Jelena, koja takođe ima ovaj problem, tri godine. Majka je preminula od iste dijagnoze od koje smo sestra i ja kasnije obolele.

Baka i deka su bili stari i bolesni i nije postojala mogućnost da nam oni pomognu.

Moja sestra se razbolela 2003. godine, kada je i krenula na dijalizu, a 2005. godine naša tetka, očeva sestra, donirala joj je bubreg.

A onda se dogodio još jedan šok – 2006. godine sestra i ja ostajemo bez tate, koji je preminuo… Nastavile smo da brinemo o baki i deki.

Srećan trenutak nam se dogodio 2012. godine, kada je, nakon transplantacije, moja sestra rodila devojčicu. Lekari u Beogradu su zahtevali da se ona porodi prirodnim putem, da bi nakon porođaja donirani tetkin bubreg prestao da radi.

Od tada smo obe na hemodijalizi i na listi čekanja za transplantaciju bubrega. Naši životi su se pretvorili u odlaske na dijalizu, čuvanje dvoje starih ljudi i jedne male devojčice, pošto je Jelena samohrani roditelj.

Sećam se 6. juna 2015. godine, kada sam kretala na dijalizu i kada mi je zazvonio telefon. Dobila sam poziv iz Kliničkog centra Niš za potencijalnu kadeveričnu transplantaciju.

Inače, pre toga bila sam pozivana osam puta u Klinički centar Srbije, ali, nažalost, nisam bila podudarna sa donorima.

Tog 6. juna otišla sam u Niš, radili su nam analize, bilo nas je nekoliko i čekali smo svi uplašeni, trudili smo se da razgovaramo, ali svi smo imali tremu i strah. Tog 6. juna 2015. godine postala sam prvi put „podudarna” sa donorom i tog popodneva ušla sam i u operacionu salu. Jedva sam čekala taj momenat, iako sa velikim strahom. Kada sam se probudila doktori i sestre su bili pored mene i rekli da se ne brinem, da je sve dobro prošlo. Prvo sam se napila vode...

Danas normalno živim, idem na redovne kontrole u Klinički centar Niš.

Mogu da putujem, da jedem, pijem tečnosti koliko mi prija, sve ono što na na dijalizi nisam mogla. Jednostavno, vodim normalan život.

Veliku zahvalnost dugujem porodici donora koja mi je spasila život i pomogla da živim normalno, ali i UKC Niš, klinici za nefrologiju, gde i danas idem na kontrole, sestrama koje su bile pored mene i najviše hvala mojoj doktorki, profesorki Branki Mitić, nefrologu, koja i dan-danas brine o mom zdravlju. Veliku zahvalnost dugujem i Klinici za kardiohirurgiju i prof. dr Draganu Miliću i njegovom timu, gde je i

urađena transplantacija.

Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da dočeka poziv koji sam ja dočekala zahvaljujući humanosti ljudi koji su dali saglasnost za doniranje organa, a na tu želju moja sestra Jelena Popara čeka već 13 godina…

Priredila Danijela Davidov Kesar