Užurbani Tramp i strpljivi Putin

Šef Bele kuće nije uspeo da nagovori šefa Kremlja da prihvati potpuni prekid vatre u Ukrajini na kopnu, moru i u vazduhu na period od 30 dana, ali dve strane i usaglašeno ograničeno primirje tumače kao korak napred ka sporazumu o konačnom obustavljanju konflikta posle tri godine rata. 
Donald Tramp i Vladimir Putin imali su na devedesetominutnoj agendi dugo očekivanog telefonskog razgovora predlog Vašingtona o prekidu vatre na svim frontovima, koji je prethodno dobio saglasnost Kijeva, gde ne krije da želi kraj rata što je pre moguće. 
Putin je, uz sva uveravanja o prijateljskom tonu razgovora dvojice lidera „koji se razumeju i veruju jedan drugom”, kako je preneo Kremlj, učtivo izbegao da kaže „njet” potpunom primirju pa je, više kao poklon Trampu, prihvatio ograničenu varijantu: prekid napada na energetiku i infrastrukturu Ukrajine, pod uslovom da se i Kijev uzdrži od sličnih napada. Putin profitira od obustave napada na rusku naftnu infrastrukturu, koja finansira rat, a dobija odrešene ruke da nastavi s kopnenim operacijama. 
Oslanjajući se na vojnu superiornost na linijama fronta, ruski lider je, zarad „sprečavanja eskalacije konflikta”, predstavio seriju teško prihvatljivih zahteva: da Kijev odustane od mobilizacije i naoružavanja svoje armije, da Zapad prekine slanje svake vojne pomoći Kijevu i da obustavi slanje obaveštajnih podataka. 
Predsednik Volodimir Zelenski smatra da bi to značilo kapitulaciju i pokušava da uveri Trampa da su „Putinove reči mnogo drukčije od stvarnosti” – pošto su ruske snage samo neki sat posle razgovora izvršile vazdušni udar na energetska postrojenja kod grada Slovjanska. Kremlj je uzvratio optužbama da Kijev napadima na ciljeve po Rusiji „sabotira” mirovni proces. 
Time je aktuelizovano pitanje bezbednosnih garancija koje Kijev traži uz najglasniju podršku Britanije i Francuske. Zelenski hoće da bude siguran da Rusija neće obnoviti napade posle postizanja sporazuma. Iako je državni sekretar Marko Rubio načelno podržao ovaj zahtev, Tramp i Putin o tome nisu razgovarali, na osnovu čega posmatrači izvlače zaključak da je Amerikanac svoje interese više vezao za Kremlj nego za Kijev. 
Dan posle razgovora s Putinom američki predsednik kontaktirao je sa Zelenskim, što je gest dobre volje posle njihovog susreta u Ovalnoj sobi prošlog meseca, kad je Tramp pokazao koliko može da bude agresivan i neprijatan. Ovog puta konverzacija je opisana kao „fantastična, veoma sadržajna i srdačna”, ali daleko od toga da su time otklonjene sve brige Zelenskog. 
Iako je Bela kuća obećala da će pomoći Ukrajini da nabavi nove sisteme protivvazduhoplovne odbrane, „posebno u Evropi”, i pružila uveravanja da će nastaviti da s Kijevom deli obaveštajne informacije, stiče se utisak da je Amerikancu više stalo do mira nego njegovom ruskom kolegi. 
Šef Kremlja pravilno procenjuje da se ambicioznom Trampu žuri da dođe do sporazuma, bilo kakvog sporazuma, kako bi ekonomski profitirao od ruskih energenata, ukrajinskih retkih metala i preuzimanja kontrole elektromreže i nuklearnih centrala, a možda došao i do Nobelove nagrade za mir. 
Opterećen beskrajnim taktičkim manevrima bez strategije, Tramp se nadao prvom koraku ka trajnom mirovnom sporazumu. Putin se čvrsto držao dugoročne vizije Ukrajine kojom bi dominirala Moskva. On ne odustaje od pobede i insistira da sporazum mora da se okrene korenima konflikta. Iako je dobio uveravanja da Ukrajina neće ući u NATO, on zahteva delove ukrajinske teritorije. Kremlj razmišlja o vazalskoj Ukrajini koja ne bi imala način da se brani, koja bi bila politički potčinjena, a njena ekonomija bi zavisila od Moskve.

Evropljani su ljuti što je Tramp dopustio da mu Putin postavlja uslov da Zapad obustavi svaku vojnu pomoć Ukrajini, što je Kijevu apsolutno neprihvatljivo jer bi zemlja bila prepuštena razornim ruskim napadima. Ukrajinski predsednik kaže da „naredni koraci ne mogu da budu učinjeni bez nas”, a pitanje je da li je u to uspeo da uveri Trampa, koji ne krije svoje afinitete prema Putinu. 
Na osnovu onoga što je objavljeno o sadržaju telefonskog razgovora, moglo bi da se zaključi da Tramp i Putin imaju više zajedničkog od onoga što ih razdvaja. Obojica žele mir u Ukrajini, uz ponešto različite uslove. Spremni su da trguju ukrajinskom teritorijom. Žele normalizaciju odnosa Vašingtona i Moskve, ukidanje sankcija Rusiji i oslanjaju se na „ogroman potencijal” zajedničkih poslova. Obojicu nervira Zelenski. Protive se ulasku Ukrajine u NATO. Spajaju ih autokratija i odbojnost prema liberalnim vrednostima Evropljana. 
Varaju se Evropljani ako misle da Tramp ima dilemu da li da nastavi da uvažava „legitimne interese” Moskve, da prihvati ruske zahteve i pokuša da dobije saglasnost Kijeva, ili da pojača pritisak na Putina – što nikad do sada nije činio – kako bi ga naterao na dodatne ustupke preteći zavođenjem novih sankcija, što bi ugrozilo njegovu mirotvoračku ambiciju za prekid rata. 
Tramp želi da pregovara. Svetu je obećao mir u Ukrajini. Da li će predsednik – koji sebe voli da opisuje kao maestra dilova – biti uspešan, veliki je znak pitanja. Dokle je spreman da ide da bi održao obećanje? Njegova strategija puna je improvizacija i neizvesnosti. Saveznici su ga već optužili da je činio ustupke i pre nego što su pregovori počeli i da će Ukrajinci platiti najvišu cenu njegove normalizacije odnosa s Rusijom. Putin je u vezi s tim već zabeležio značajan poen: Rusija izlazi iz međunarodne izolacije, što je simbolična pobeda za lidera Kremlja, koji je pred Međunarodnim krivičnim sudom optužen za ratne zločine. 
Ukoliko Putin nastavi da igra na vreme, a Tramp se ne odluči na pojačan pritisak prema Kremlju, od trajnog primirja zasad nema ništa. Na zadovoljstvo Putina čija armija može da nastavi „čišćenje” Kurske oblasti, gde preti masakr ukrajinskih snaga, kojima je Moskva ponudila ili da se predaju ili će biti ubijeni. 
Pregovori se nastavljaju, a o mogućem proširenju primirja na oblast Crnog mora, kao novom koraku ka zaustavljanju rata, razgovaraće se ovog vikenda u Saudijskoj Arabiji. Tramp i Putin postavili su okvir, a preostaje peglanje spornih tačaka. „Đavo je u detaljima”, izjavio je američki pregovarač Stiv Vitkof pred odlazak na novu rundu pregovora u Džedi. „Moramo da uklonimo te detalje.” 
Evropljani bi bili srećni da se bave detaljima. Pitaju se da li su svedoci telefonske verzije Jalte, koja po mogućim dometima prevazilazi eru međusobnog detanta sedamdesetih godina prošlog veka i kraj hladnog rata devedesetih. Tramp stvara osovinu Vašington–Moskva–Peking, koju poredi sa Velikom trojkom sa Jalte: Ruzvelt, Čerčil, Staljin. 
U Trampovom svetu podeljenom na sfere uticaja nema mesta za Evropljane pred kojima je imperativ da sačuvaju svoj suverenitet, bezbednost i prosperitet. EU bi morala više da se angažuje oko okupljanja država kao Britanija, Norveška ili Turska, kao i oko pitanja proširenja koje bi EU učinilo snažnijom. 
Poslednji telefonski razgovor lidera Sjedinjenih Država i Rusije potvrdio je strahove Evropljana, Zelenskog i naroda Ukrajine, koji je tri godine žrtva ruske vojne agresije, a sada mu preti da bude pregovarački čip partije pokera koju udvoje igraju Tramp i Putin. Evropljani užurbano koordinišu planove podrške Kijevu u slučaju primirja, ali pitanje je da li na dugi rok mogu da spreče da Ukrajina u budućnosti ne bude osuđena da preživljava u senci uticaja svog neprijateljskog suseda. 
Nije samo Ukrajina ulog igre u kojoj Putin u ovom trenutku deluje nadmoćnije od Trampa. U potu su međunarodno pravo, slobode, demokratija, transatlantsko savezništvo – sve što je ugroženo uklizavanjem SAD u eru autoritarnosti.