Ivanjičanin koji je prvi spoznao „Gorski Vijenac”

Ivanjica – Bezmalo četvrt veka biblioteka u Ivanjici nosi ime Svetislava Vulovića (1847–1898), začetnika prave književne kritike, jednog od prvih srpskih akademika, rektora beogradske Velike škole... Ipak, među ovovremenim ivanjičkim poklonicima knjige koji svraćaju u to čitalište tek poneko zna o Vulovićevim trajnim tragovima u tumačenju najvrednijih dela srpske književnosti.

A oni su zaista duboki, svedoči zapis o Svetislavu Vuloviću koji je u svojoj knjizi „Ivanjički akademici” (u izdanju biblioteke) početkom ove decenije objavio Emilijan Protić. Autor uz životopis tog stvaraoca iz 19. veka, rodom Ivanjičanina, navodi i šta su učeni o njemu pisali.

„Kao profesor istorije srpske književnosti, Vulović je jako uticao na mlađi naraštaj. Njegovi sudovi o pojedinim piscima prešli su ne samo u školu no i u veliku čitalačku publiku. Treba imati na umu da je on u svim tim poslovima bio samouk, da se istoriji književnosti ni kod koga nije učio, da se vaspitavao samo u Srbiji i da u to doba te stvari gotovo niko nije radio”, zapisao je Jovan Skerlić.

„Vulović je bio Skerlićev prethodnik koji je nastojao da književnu kritiku i književnoistorijske studije uzdigne na evropsku visinu”, isticao je književni istoričar Živomir Mladenović. „Prvi naš kritičar od formata je Svetislav Vulović. Uneo je u srpsku kritiku svežinu osećanja, neposrednost doživljaja i nesputanost utiska”, zabeležio je Jovan Deretić.

„Prave književne kritike pre Vulovića i nema, on je udario osnove svojim književnim monografijama o Simi Milutinoviću, Đuri Jakšiću, Njegošu, Branku Radičeviću. Nije se mogao oteti čari Njegoševog dela koje je stavljao iznad dela svih naših pisaca”, pisao je profesor Filološkog fakulteta Radmilo Dimitrijević.

U tom smislu se ovim zapisom u knjizi „Ivanjički akademici” nadovezuje Emilijan Protić: „Tek kad je Svetislav Vulović uzeo u ruke ’Gorski vijenac’, posle dugog gluvila među tadašnjim kritičarima i profesorima, on je na pravi način pročitan. Nije krio oduševljenje: ’Gorski vijenac’ je niz bisera koji ti nikad ne može dosaditi gledati. To su svete brojanice pesničke, za trenutke kad se duša poezijom osami. Svako je zrno sveto i svako je od čudotvornog drveta života narodnog, pisao je 1877. godine. Tako je budućim tumačima Njegoševog dela utro put za široke analize i velike sinteze.”

Životni put Vulovića krenuo je iz Ivanjice i vodio preko Čačka i Kraljeva do Beograda. U prestonici je Svetislav s najvišim ocenama završio studije prava, ali se u karijeri, kao strastveni čitalac knjiga, najviše bavio književnošću (koju je predavao u beogradskoj gimnaziji). Zatim je kao prvi pozorišni kritičar u nas 1879. objavio kritike sabrane u knjizi „Iz pozorišta”. Nakon svog književnog i pedagoškog uzleta bio je 1886. svedok osnivanja Srpske kraljevske akademije nauka, da bi sledeće godine bio među prvih 16 njenih članova, akademik postavši u 40. godini. Jedan je od osnivača Srpske književne zadruge. Vulović je 1894. izabran za rektora Velike škole, na značajnu dužnost koju je kraće vreme obavljao.

Ali bio je bolešljiv, nežnog zdravlja, a svoju bolest nosio trpeljivo, tiho i mirno. Sve je bodrio ne pokazujući da mu je boljka teška. „Poslednji dan proveo je pribran i potpuno miran, spreman za drugi i bolji svet. Umro je 3. maja 1898. u 51. godini, u punoj stvaralačkoj snazi kad se još ne svode nikakvi zemaljski računi”, zapisao je o nezaboravljenom Svetislavu Vuloviću doajen ivanjičke publicistike Emilijan Protić.