Ko su pra­vi re­ži­se­ri protestnih pred­sta­va

Zo­ran Đor­đe­vić*

U vre­me­nu na­ra­sta­ju­će dru­štve­ne po­la­ri­za­ci­je i sve če­šćih ulič­nih oku­plja­nja mla­dih, Sr­bi­ja se, či­ni se, po­no­vo su­o­ča­va s pi­ta­njem: da li je ovo pri­ro­dan iz­raz ne­za­do­volj­stva gra­đa­na ili pa­žlji­vo re­ži­ra­na pred­sta­va pre­ma mo­de­li­ma po­zna­tim iz ar­se­na­la tzv. obo­je­nih re­vo­lu­ci­ja? U či­ta­voj toj po­stav­ci, stu­den­ti su u pr­vom pla­nu, ali de­lu­je da iza njih če­sto sto­je ak­te­ri sa za­vid­nim or­ga­ni­za­ci­o­nim ka­pa­ci­te­ti­ma, in­ter­na­ci­o­nal­nim ve­za­ma i ja­snim po­li­tič­kim ci­lje­vi­ma.

U raz­ma­tra­nju slo­je­vi­to­sti tre­nut­nih do­ga­đa­ja, po­treb­no je pod­se­ti­ti da se dru­štva ne me­nja­ju na­pre­čac, re­vo­lu­ci­jom u jed­noj no­ći, već evo­lu­ci­jom sva­kog da­na, ra­dom, upor­no­šću i od­go­vor­no­šću. Pra­va sna­ga mla­dih ne ogle­da se sa­mo u uz­vi­ki­va­nju pa­ro­la, već u uče­stvo­va­nju u iz­grad­nji dru­štva, ula­sku u in­sti­tu­ci­je i di­ja­lo­škom ar­ti­ku­li­sa­nju zah­te­va. To je po­ru­ka ko­ja je da­nas jed­na­ko va­žna kao i pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja.

Upra­vo ov­de do­la­zi­mo do jed­nog od ključ­nih te­o­re­ti­ča­ra sa­vre­me­nih gra­đan­skih pro­te­sta – Dži­na Šar­pa, ame­rič­kog po­li­ti­ko­lo­ga či­je se ime po­no­vo sve če­šće ču­je u do­ma­ćem me­dij­skom pro­sto­ru. Nje­go­va te­o­ri­ja ne­na­sil­nog ot­po­ra i da­nas, iako je pre­mi­nuo 2018. go­di­ne, osta­je uti­ca­jan me­ha­ni­zam sa­vre­me­nih po­bu­na ko­je su u mno­gim ze­mlja­ma ko­ri­šće­ne kao alat u po­li­tič­kom in­že­nje­rin­gu. Šarp ni­je vi­deo pro­te­ste kao sti­hij­sku re­ak­ci­ju na­ro­da već kao pa­žlji­vo „ka­li­bri­san” ob­lik po­li­tič­kog pri­ti­ska, ko­ji ko­ri­sti sim­bo­li­ku, me­di­je, eko­no­mi­ju i pa­ra­lel­ne dru­štve­ne struk­tu­re ka­ko bi de­sta­bi­li­zo­vao vlast, izo­lo­vao nje­ne stu­bo­ve i pri­pre­mio te­ren za pro­me­nu re­ži­ma. U tom si­ste­mu, stu­den­ti i mla­di če­sto su pred­sta­vlje­ni kao vo­de­ća mo­ral­na sna­ga, a u prak­si kao tran­smi­si­ja spolj­nog uti­ca­ja.

Iako te­o­rij­ski ne­na­sil­na, Šarp me­to­do­lo­gi­ja če­sto do­vo­di do va­ku­u­ma vla­sti i de­sta­bi­li­za­ci­je si­ste­ma kad ne po­sto­ji ja­san plan za tran­zi­ci­ju. Opo­zi­ci­o­ne stran­ke če­sto, pa ta­ko i da­nas u Sr­bi­ji, ko­ri­ste pro­te­ste ka­ko bi po­vra­ti­le po­li­tič­ki kre­di­bi­li­tet ko­ji su ra­ni­je iz­gu­bi­le. Ne­ke or­ga­ni­za­ci­je ne­vla­di­nog sek­to­ra, ko­je že­le da se pred­sta­ve kao ci­vil­no dru­štvo, za­pra­vo su po­sta­le po­li­tič­ki in­stru­ment. Kad one pre­sta­nu da od­go­va­ra­ju gra­đa­ni­ma, a od­go­va­ra­ju do­na­to­ri­ma iz ino­stran­stva, tu po­či­nje pro­blem. Tu ne­sta­je su­šti­na gra­đan­ske bor­be, a po­ja­vlju­je se po­li­tič­ki in­že­nje­ring. Kod nas, te­za o spon­ta­no­sti stu­dent­skih pro­te­sta sve vi­še sto­ji na­su­prot re­al­no­sti da se iza njih na­la­zi či­ta­va in­fra­struk­tu­ra, uglav­nom iz do­me­na ne­vla­di­nog sek­to­ra, ko­ja je i or­ga­ni­za­ci­o­no i pro­gram­ski oslo­nje­na na mo­de­le ne­na­sil­nog ot­po­ra.

Ulo­gu in­sti­tu­ci­ja u sa­vre­me­nom dru­štvu ne tre­ba pot­ce­nji­va­ti. Ako stu­den­ti že­le di­ja­log, in­sti­tu­ci­je sto­je otvo­re­ne, ako že­le re­for­me, si­stem nu­di me­ha­ni­zme. Ne gra­di se dru­štvo ru­še­njem le­gal­ne vla­sti, već nje­nim una­pre­đe­njem kroz de­mo­krat­ske mo­de­le. Onaj ko je bio deo po­li­tič­kog si­ste­ma zna: sta­bil­nost dr­ža­ve je te­melj za sva­ki na­pre­dak. Ne­do­pu­sti­vo je da mla­di, vo­đe­ni ide­a­li­zmom, po­sta­nu in­stru­ment u ru­ka­ma onih ko­ji Sr­bi­ju po­sma­tra­ju is­klju­či­vo kroz pri­zmu ge­o­po­li­tič­kih in­te­re­sa. Pro­te­sti ko­ji se ne za­vr­ša­va­ju pred­lo­gom, ne otva­ra­ju di­ja­log, ni­ti tra­že in­sti­tu­ci­o­nal­no re­še­nje, po­sta­ju sred­stvo za de­struk­ci­ju, a ne pro­gres.

Na­rav­no da stu­den­ti ima­ju pra­vo da tra­že i bo­lje obra­zo­va­nje i ve­ću par­ti­ci­pa­ci­ju u dru­štve­nim pro­ce­si­ma. Ali ima­ju i oba­ve­zu da pre­po­zna­ju ko ih gu­ra na­pred, a ko in­stru­men­ta­li­zu­je nji­ho­vu ener­gi­ju za ci­lje­ve ko­ji ni­su nji­ho­vi. De­mo­krat­sko dru­štvo ne sme da za­bra­ni pro­te­ste, ali mo­ra ih či­ta­ti pa­žlji­vo i ana­li­zi­ra­ti nji­ho­ve stvar­ne iz­vo­re. Pa­ra­dok­sal­no, oni ko­ji se da­nas po­zi­va­ju na de­mo­kra­ti­ju, slo­bo­du go­vo­ra i pra­vo na pro­test, u stvar­no­sti ig­no­ri­šu vo­lju na­ro­da is­ka­za­nu na iz­bo­ri­ma, po­ku­ša­va­ju­ći da kroz ulič­ni pri­ti­sak kre­i­ra­ju pro­me­nu vla­sti. To ni­je put ko­jim Sr­bi­ja tre­ba da ide.

I ni­je te­ško pri­me­ti­ti da je Alek­san­dar Vu­čić, kao stub i glav­ni no­si­lac po­li­tič­ke i eko­nom­ske sta­bil­no­sti, u mno­gim ovim na­ra­ti­vi­ma ci­ljan ne za­to što per­so­nal­no sme­ta, već za­to što je nje­go­vo ukla­nja­nje stvar­ni cilj: kao sim­bol i ga­rant po­sto­je­će in­sti­tu­ci­o­nal­ne struk­tu­re, kao sim­bol ja­ke Sr­bi­je, ko­ju opo­zi­ci­ja, ali i mno­gi van Sr­bi­je že­le da osla­be. Za­to je od­go­vor na po­ku­ša­je spolj­ne ma­ni­pu­la­ci­je upra­vo ono što Sr­bi­ja i či­ni, to je ja­ča­nje in­sti­tu­ci­ja, tran­spa­ren­tan rad vla­sti, stal­na ko­mu­ni­ka­ci­ja s gra­đa­ni­ma, po­seb­no mla­di­ma, kao i stva­ra­nje pro­sto­ra za slo­bod­no, ali od­go­vor­no iz­ra­ža­va­nje mi­šlje­nja. Ni­ko ne sme bi­ti spre­čen da go­vo­ri, ali ni­ko ne sme ni da ću­ti kad se pro­test pre­tvo­ri u teh­no­lo­gi­ju za de­sta­bi­li­za­ci­ju dr­ža­ve.

Iskre­no uče­šće u po­li­tič­kom ži­vo­tu ne po­či­nje na ra­di­o­ni­ca­ma i se­mi­na­ri­ma fi­nan­si­ra­nim iz ino­stran­stva, već u uči­o­ni­ca­ma, uni­ver­zi­te­ti­ma, skup­štin­skim ras­pra­va­ma i kon­struk­tiv­nim di­ja­lo­zi­ma s in­sti­tu­ci­ja­ma. Za­to, po­ziv mla­di­ma ni­je da se po­vu­ku, već da se ak­tiv­no uklju­če kroz kon­kret­ne pred­lo­ge. Da po­štu­ju dr­ža­vu, ali i da je me­nja­ju ta­mo gde je ne­e­fi­ka­sna, pu­tem iz­gra­đe­nih me­ha­ni­za­ma, ne pu­tem kon­fek­cij­skog mo­de­la uvo­znog bun­ta. Jer slo­bo­da ni­je pra­vo da ru­šiš, već sna­ga da stva­raš. I to je isti­na, ne u for­mi pa­ro­le, već u od­go­vor­no­sti ko­ju svi no­si­mo.

*Po­li­ti­čar, biv­ši mi­ni­star od­bra­ne