Rijad i povratak istoriji

Kad su na dnevnom redu sudbinske teme onda događaji dobijaju istorijsko značenje kao da je reč o simboličnoj odluci samog Svevišnjeg. Zato se i istorijska simbolika ne može preskočiti kad je Rijad, sedište čuvara Muhamedovog groba, danas domaćin dvojici najmoćnijih predstavnika dva globalna duhovna hrišćanska krila: SAD i Rusije, čiji međusobni sukob, od kojeg smo poslednje dve godine strepeli, sigurno može da uništi planetu. 
Kada se preskoči simbolika ostaje surova realpolitika s odlukom SAD i Rusije da ništa ne objave o međusobnim „tehničkim” dvanaestočasovnim razgovorima u Rijadu 25. marta, što govori kako o njihovoj važnosti, tako i delikatnosti sadržaja i dogovorenih rešenja. A glavna tema je normalizacija odnosa ove dve vodeće nuklearne sile u uslovima kad se kreira novi poredak i uspostavlja nova ravnoteža snaga kako bi taj poredak funkcionisao izbegavanjem njihovog globalnog sukoba. Valja se podsetiti zašto je do Rijada uopšte došlo. Direktnim vojnim angažovanjem Rusije u Ukrajini protiv proširenja NATO-a i neuspešnim pokušajem da se to ospori vojno-političkim angažovanjem kolektivnog Zapada na čelu sa SAD i porazom Rusije, potvrđena je de fakto globalna multipolarnost. Naprosto, očigledno je da nastavak tog pokušaja vodi u iracionalan globalni sukob bez pobednika, a na štetu samih aktera i planete u celini. U tom smislu Rijad je obostrana saglasnost o novom početku, pri čemu SAD uvažavaju globalnu poziciju i uticaj Rusije u multipolarnom svetu. Naime, vraćanje realpolitici, što Amerikanac prof. Miršajmer („Tragedija politike velikih sila”) već duže vreme sugeriše, rezultat je uverenja SAD da je unipolarni svet ipak mrtav i da se ratom koji se ne može dobiti ne mogu ostvariti nacionalni niti strateški globalni interesi. Svet se ubrzano menja obnavljanjem tradicionalnih vrednosti, za SAD starih (Rusija) i rađanjem novih rivalstava (Kina, Indija s kolektivnim Jugom), kao i dodatnim trošenjem glavne neoliberalne ideološko-političke platforme, ubrzanim buđenjem državotvorne i nacionalne identitetske svesti, pre svega na većini planetarnog prostora (Afrika, Latinska Amerika, Azija, Zaliv), doskora pod dominantnim uticajem razvijenih zapadnih liberalnih demokratija. 
Sve ovo zajedno postalo je osnov novog globalnog nezaustavljivog procesa promena u kojem najveće nuklearne sile SAD i Rusija normalizuju odnose i utvrđuju prioritete, zone uticaja i slično s globalnim značenjem. Otuda i nema saopštenja iz Rijada o toku, a biće kad se usaglase odluke. Tako je s velikim silama otkad je sveta. Uostalom, da je svet i dalje unipolaran s Rusijom kao gubitnikom u ratu, zar bi uopšte bilo Rijada i bilo kakvih strateških razgovora glavnih nuklearnih sila o nizu svetskih pitanja i ratovima u Ukrajini i na Bliskom istoku, u kojima su njihovi interesi i te kako zastupljeni. 
Sledi već neizbežno pitanje: Gde smo tu mi? Kad je reč o Evropi, ona je zatečena i nespremna na promene. Otuda je i nema u Rijadu. Preuzimanje palice vodilje od strane Velike Britanije i „stare” Evrope pokazuje u kojoj meri je EU u krizi identiteta, globalnog kredibiliteta, liderstva i kašnjenju u strategiji uključenja u novi multipolarni poredak. Tako zatečena Evropa je postala prostor u kojem se odvija bitka između dva suprotstavljena koncepta: zadržavanja ideološke neoliberalne i strateški ratne opcije po svaku cenu, s jedne, ili prilagođavanja promenama kroz sopstvene ideološke i geopolitičke korekcije, kako vrednosti, tako i konkretnih mera i akcija, s druge strane. Zbog punog razumevanja realpolitičkog konteksta važno je imati u vidu da su ideološko-političke promene već duboko obuhvatile planetu, uključujući i dve dominantne u Evropi po uticaju supersile SAD i Rusiju, od kojih njena budućnost nesporno zavisi, a koje upravo i o tome razgovaraju u Rijadu. 
Paradoksalno, ali istinito, nezavisna i vojno neutralna Srbija je u ovom trenutku na mikroevropskom planu u izvesnoj meri i pokazatelj karaktera i sadržaja borbe ta dva koncepta. Naime, suštinski opredeljenoj za multipolarnost, mir, tradicionalne vrednosti i nacionalnu politiku i interes, suprotstavlja joj se na unutrašnjoj sceni, uz određenu spoljnu podršku dominantno liberalne i evrolevice, ultraliberalni koncept s prevagom prema unutrašnjem radikalizmu, ratnoj opciji i korekciji državnih i nacionalnih interesa, između ostalog i kroz preispitivanje nacionalne politike i aktuelnog međunarodnog položaja. Zbog toga i za Srbiju Rijad ima kako simbolično, tako i istorijsko značenje, a sam domet tamošnjih dogovora i kriterijume za ocenu sopstvenih opredeljenja i mesta i uloge u budućem multipolarnom svetskom poretku u njegovom evropskom delu, kome Srbija sudbinski pripada.

*Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista