Kome ili čemu Odbor za zaštitu Srba u FBiH

Priznajte, već ste zaboravili, sem ukoliko niste planirali da za predstojeće praznike putujete preko teritorije FBiH. Pre nedelju dana (29. marta) napadnuta su deca iz Novog Sada tokom uzvratne posete Sarajevu. I to u Kulovićevoj ulici, u najstrožem centru grada, posle predstave u Pozorištu mladih. Napadači maskirani, naoružani metalnim palicama, a pretučene žrtve oborene na zemlju i šutirane – potres mozga, kopče na glavi, čak je jedna devojka zaradila i hematom na potiljku. Iz Sarajeva poručuju da je to bio huliganski napad bez povoda i da je policija brzo reagovala. Da, bez povoda, utoliko što je prethodna poseta mladih Sarajlija Novom Sadu protekla u najboljem redu. Ali šta je bio motiv „huliganskog napada”? Odgovor na to pitanje se iz političke korektnosti ne spominje, jer je, kad je reč o Srbima iz Srbije u muslimanskom Sarajevu, samorazumljiv. Željka Cvijanović, jedina u vrhu RS za kojom još nije raspisana poternica – bilo bi nezgodno da je optuže za državni udar dok je predsedavajuća Predsedništva BiH – nije se libila: „Srbofobija!”

A što se tiče policije, koja je brzo reagovala, objavljen je komentar Đorđa Radanovića, predsednika Odbora za zaštitu Srba u Federaciji BiH. „Oni su uhapsili jednog maloletnika i sada će on biti kao krivac, a nisu uhapsili pet drugih koji su napadali i sve će se svesti na to da će možda biti neka prekršajna prijava. To maloletno lice će uložiti žalbu na prekršajnu prijavu, pa će slučaj otići na sud i, naravno, neće biti ni osuđeno. Nikom ništa. Jednostavno, to je ta sarajevska priča”. Nije samo sarajevska, nego i šire: setimo se da je predsednik Srbije kamenovan tokom poklonjenja muslimanskim žrtvama u Srebrenici i da bošnjačko obezbeđenje komemoracije ne samo nije uspelo da spreči nego ni desetak godina ne može da pronađe vinovnike, iako su im iz Beograda ponudili identitet svakog napadača.

Neobično je da se povodom nasilja te večeri, u petak, u strogom centru nije prvi, ili bar među prvima, oglasio gradonačelnik Predrag Puharić. Poznavalac tamošnjih prilika pomislio bi da je nezgodno i po opstanak na funkciji opasno da Srbin, koga su izabrali Bošnjaci, udari po svojim srbofobnim biračima. Međutim, ima jedna njegova, svega 17 dana stara izjava koju je polovinom istog meseca (12. mart) okačio na sajt Gradske skupštine. „Prestonica BiH je multietnički grad koji je uvek bio i biće dom za sve, bez obzira na etničku i versku pripadnost. Sarajevo već dugi niz godina pokazuje kako različite nacije i religije mogu živeti zajedno u miru i poštovanju. Sarajevo, kao glavni grad BiH, uvek će biti simbol jedinstva, a ne podela.” Svega dve nedelje nakon ovakvog hvalospeva sarajevskom multikulturalizmu, Puharić bi očekivanim izvinjenjem mladim gostima iz Srbije pretučenim iz šovinističkih pobuda morao sebi da skoči u usta.

Da sve bude tragičnije ili komičnije, Puharić je citirane hvalospeve Sarajevu izneo kao reakciju na izlaganje Željke Cvijanović na nekom od foruma EU i njenu tvrdnju da su se povodom izraelsko-arapskog sukoba na Bliskom istoku u glavnom gradu BiH vijorile zastave Hezbolaha i Hamasa. Kao da zapadne službe, a posebno američke, bez Željkine konstatacije ne bi znale na kojoj strani kuca srce bošnjačkih muslimana, mudžahedina, isilovaca. Ali, vratimo se sadržaju Puharićevih hvalospeva Sarajevu samom po sebi. „Simbol jedinstva, a ne podela!”; „dom za sve bez obzira na etničke i verske razlike”; „uvek bio i biće”. Kad pročita gradonačelnikove redove, uz sve razumevanje za njegovu situaciju, čovek se pita da li taj je Puharić, ako već nije sav svoj, ono bar sasvim pri sebi.

Sarajevo je grad iz kojeg je tokom građanskog rata 1992–1995. i kasnije nestalo 150.000 Srba, u kojem je ostalo malo Hrvata, u koji se nisu vratili mnogi Jevreji, grad u kojem su za NDH 1941–1945. ustaše i SS handžar divizija istrebili i iz njega proterali više stotina hiljada Srba i Jevreja, grad u kojem je Gavrilo Princip proglašen za srpskog teroristu i iz kojeg je komandovano Šuckorima i Zelenim kadrom, grad u kojem su „poturice” vekovima satirale svoje bivše hrišćanske istovernike i saplemenike. „Tamni vilajet”, „karakazan”, „janičarski grad” – tako su ga nazivali u prošlosti, pre nego što je nakratko postao olimpijski grad. I u intervalima mira Sarajevo je bilo podeljeno na etničke kvartove: Tašlihan (Srbi), Jehudija (Jevreji), Latinluk (Hrvati), Mahale (muslimani). Vlasnici većine trgovačkih radnji na Baščaršiji bili su Jevreji i Srbi, a muslimani s agrarnom reformom uglavnom propali zemljoposednici. Grad koji je Dejtonskim sporazumom entitetskom granicom podeljen na Srpsko Sarajevo i muslimansko Sarajevo, ili na Istočno i „bliskoistočno”, danas, u svom centralnom delu sa zajedničkim institucijama predstavlja ring za boksovanje tri nacionalne reprezentacije.

Šta znači lažno predstavljanje Sarajeva gradonačelnika Puharića? Licemerje, bezobrazluk, laž ili glupost na koju se jedino može nasmejati i odmahnuti rukom? Ili nešto još mnogo gore? To „još gore” je iskreno masovno uverenje Sarajlija da žive u kosmopolitskom gradu. Činjenica da u njemu više ne stanuje velika većina predratnih Srba, pa ni Hrvata i Jevreja, za njih nije važna. Vratili su se Turci, došla su braća muslimani iz Magreba, Sirije, Iraka, Libije, Avganistana. Otvorili su banke, osiguranja, fakultete, trgovine, restorane, hotele, Ilidžu oko izvora Bosne zaposeli su šeici iz Emirata, a tu su i mudžahedini, vehabije, migranti...

Dakle, islamski kosmopolis ali, kako kažu „pudarići”, grad je sačuvao kosmopolitski duh.

Inostrani gosti koji danas pohode Sarajevo ne prepoznaju ga po zimskoj olimpijadi, nego kao poprište građanskog rata na nacionalno-verskoj osnovi i najveće etničko čistilište u BiH. Verovatno razrogače oči kad od gradonačelnika Predraga Puharića saznaju da je „Sarajevo uvek bilo i biće simbol jedinstva, a ne podela, i dom za sve bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost”. I ako ih još domaćin odvede do jame Kazani, u koju su Bošnjaci bacali Srbe, i pred Većnicu, gde na ploči piše kako su je zapalili srpski fašisti, onda gost pomisli da je ili domaćin lud ili njega pravi ludim. Gradonačelnik mu zapravo drži propagandno-motivaciono predavanje o tome kako bi trebalo ukinuti entitete i kantone, a reintegraciju BiH započeti vaspostavljanjem multietničke idile u glavnom gradu, kako bi gost priču poneo u domovinu.

Starije Sarajlije bi pomislile da Puharić citira fragmente iz govora komunističkih gradonačelnika iz najboljih godina socijalizma, održavanih svakog 6. aprila povodom Dana oslobođenja i objavljivanih u svim medijima. Međutim, nije 1975, nego 2025. i tri naroda nemaju političku obavezu da glume da se vole, da uživaju u bratstvu i jedinstvu, suživotu i zajedništvu, nego mogu slobodno da iskažu koliko se mrze. Pošto su se 45 godina uzajamno lagali da ne bi mogli da žive jedni bez drugih, počeli su da veruju u to, pa su se i sami silno iznenadili kad su na prvim slobodnim izborima 1990. bezmalo svi glasali za nacionalno svoje.

Vodeći liberalni politički mislioci su priznali: „Kada dođe sloboda, svi biraju da žive zajedno sa svojima po naciji, veri, jeziku, pismu, istoriji, običajima, te da sami sobom upravljaju. Zato je demokratija veliki rastvarač višenacionalnih država.” Česi i Slovaci su se tako mirno razišli glasanjem u čehoslovačkoj skupštini. Jesu to narodi s demokratskom tradicijom iz pretkomunističkog perioda, kakve u BiH nije bilo, ali Srbe, Bošnjake i Hrvate su spolja sprečili da 1992, umesto u građanski rat, uđu u proces „plišanog razvoda”. Krajem 1995. u Dejtonu prihvatili su šansu da žive svako na svom i svako po svom, pod zajedničkim montažnim krovom, baš kao Valonci i Flamanci u Belgiji, ali opet im spolja nisu dali. Narodi u BiH ne mogu ni zajedno ni posebno, i zato se sve više mrze, a to onima spolja i jeste cilj.

Ono s početka teksta nije bio napad sarajevskih huligana na novosadske tinejdžere nego nasilje bošnjačkih šovinista nad srpskim mladićima i devojkama. I to baš u Sarajevu – Pudarićevom simbolu multi-kulti jedinstva. Ali, to i nije nikakav eksces vredan posebne pažnje, nego jedna od manifestacija dublje dinamike odnosa u BiH. Gradonačelnik nije otputovao u Novi Sad da se izvini roditeljima. Izvinjenje je dužan Đorđe Radanović sa čela Odbora za zaštitu Srba u Federaciji, jer nije zaštitio srpsku decu. U Sarajevu ne postoji Odbor za zaštitu Bošnjaka u Federaciji. Biće da njima nije potreban.

*Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista