Košare su sinonim za hrabrost i patriotizam

Poslednjih godina mnogo se piše i govori o bici na području karaule „Košare” na jugoslovensko-albanskoj granici, koja je počela na današnji dan u vreme agresije NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine. Dugi period neshvatljive tišine posle tog rata konačno je prekinut početkom prošle decenije, pa je herojstvo uglavnom veoma mladih graničara i vojnika našlo svoje mesto u nacionalnom kolektivnom sećanju.

„Sa ove istorijske distance možemo jasno reći da je bitka na Košarama zaustavila kopnenu ofanzivu u pravcu Metohije. Tvrdnje zvaničnika NATO-a da na prostoru SR Jugoslavije nije vođen kopneni rat su raspršene činjenicom da su njihovi saveznici u liku pripadnika terorističke OVK imali jasan cilj da zauzećem karaule ’Košare’ nastave prema Đakovici i dalje, a u čemu smo ih sprečili”, kaže za „Politiku” Saša Radojević, koji je u to vreme bio zamenik komandira karaule „Košare”.

Tada je imao svega dvadeset godina, bio je podoficir u činu vodnika, a i njegovi vojnici su mu bili vršnjaci, eventualno godinu dana mlađi ili stariji. Radojević, koji danas radi u Vojnoobaveštajnoj agenciji (VOA), poreklom je sa Kosmeta, iz sela Gornji Petrič kod Kline. Još kao dete bio je svestan težine srpsko-albanskih odnosa, u školu je često išao u pratnji tadašnje milicije. Po završetku Srednje vojne škole u Požarevcu, poslat je 1998. na jugoslovensko-albansku granicu, a južna pokrajina Srbije već je uveliko bila zahvaćena sukobima, o čemu je i ranije govorio za „Politiku”. Danas se slavnom bitkom bavi i sa teorijskog aspekta. Paralelno sa vojnom službom završio je studije na Visokoj strukovnoj školi za preduzetništvo, diplomski rad mu je bio „Bitka za Košare – vojni, politički i medijski aspekt”. Kao koautor sa poručnikom Ivanom Đurđevićem u „Odbrani” je objavio tekst na temu sada već legendarne bitke u kojoj je poginulo 108 pripadnika naše vojske.

„Košare su nesporno ušle u kolektivno pamćenje. Išlo se, doduše, povremeno i u suprotnu krajnost, pa je bilo i preteranog samoisticanja, elemenata patetike i nacionalnog romantizovanja. Ipak, istorijski sudovi počeli su da se raščišćavaju publikovanjem dnevnika, zapisa i proznih dela, kao i igrano-dokumentarnim filmom ’Ratne priče sa Košara’ u koprodukciji Vojnofilmskog centra ’Zastava filma’ i RTS-a”, ističe Radojević.

Karaula „Košare” za Srbiju i srpski narod je više od bojnog polja, vremenom je postala sinonim za hrabrost i patriotizam a takođe i primer kako se brani državna granica.

„Dok su gradovi bili pod žestokim udarima avijacije NATO-a, Košare su napadnute i sa kopna, baš na Veliki petak. Vaskrs je jedan od temelja moralnog osvešćenja kod pravoslavnih vernika, pa je shodno tome taj dan na naše vojnike uticao neobjašnjivom silom, sebi nikako nisu mogli dopustiti da pokleknu u trenucima kada se hrišćanska duša budi i vaskrsava”, kaže Radojević.

Košare su postale istorijska, kulturološka pa i religijska vertikala srpskog naroda. Nedaleko, od karaule udaljen samo dvadeset kilometara, nalazi se manastir Visoki Dečani. Nema sumnje da je i blizina ove svetinje pripadnicima Vojske Jugoslavije davala duhovnu snagu da izdrže.

„Tu negde prolazio je i put kojim se u Prvom svetskom ratu povlačila srpska vojska ka Albaniji... Takođe tu je i veličanstvena Đeravica, može se reći blizu neba, sa vrhom visokim 2.656 metara nadmorske visine”, objašnjava Radojević istorijsku i geografsku simboliku koja je dodatno ojačala mit o Košarama.

Temelj odbrane na Košarama bio je 53. granični bataljon Vojske Jugoslavije, čiji je komandant bio tada major Duško Šljivančanin, a njegov zamenik bio je major Dragutin Dimčevski. Od ukupno 115 kilometara granice prema Albaniji, ova jedinica je obezbeđivala tačno 69,9 kilometara sa devet stalno zaposednutih i četiri letnje karaule. Dimčevski je od prvog dana bitke 9. aprila 1999. godine pa do povlačenja sa Košara 14. juna 1999. godine bio sa graničarima ove karaule, pa su ga mladi vojnici doživljavali i kao očinsku figuru.

„Nakon višednevnog strahovitog i sistematskog bombardovanja s ciljem stavljanja pod kontrolu što većeg dela teritorije Kosova i Metohije, radi prihvatanja snaga NATO-a iz Albanije, na Veliki petak 9. aprila 1999. godine u jutarnjim satima, sa teritorije Albanije počela je kopnena agresija združenih snaga terorista, albanske regularne armije, plaćenika i agresora NATO-a. Napad je izvršen demonstrativno pomoćnim snagama na rejonu karaule ’Morina’, kako bi zavarali naše snage, a glavnim snagama izvršen je na rejonu karaule ’Košare’”, objašnjava Dimčevski.

Vodila se teška borba, neprijatelj je nadirao.

„Sa osmatračnice dvogledom sam osmatrao Rasa Košares i uverio sam se da je ta najviša tačka zauzeta i da šiptarsko-terorističke snage i plaćenici vrše užurbano utvrđivanje i dovode jake snage na zauzeti rejon. Za mene su nastupili najteži trenuci u životu jer neprijatelj je u prednosti, a mi moramo po cenu života odbraniti otadžbinu”, zapisao je Dimčevski u svojoj knjizi „Krvava granica”, čije drugo dopunjeno izdanje priprema.

Konfiguracija zemljišta omogućavala je neprijatelju da neprekidno dejstvuje po pripadnicima Vojske Jugoslavije, a to su na početku bitke bili samo graničari. Naše snage bile su izložene i napadima avijacije NATO-a i artiljerijskim udarima iz Albanije. Branioci otadžbine su velike gubitke pretprpeli baš na Vaskrs 11. aprila.

„Za nas na vatrenom položaju je jedina dobra vest što su od 13. aprila počeli redovno da nas snabdevaju hranom, municijom i drugim neophodnim sredstvima. Do tada smo municiju koristili racionalno, samo kada nam je neprijatelj na dometu uspešnog dejstva oružja i kada smo imali rezultate, odnosno da svaki metak bude u cilju, jer smo imali samo streljačko naoružanje”, naveo je Dimčevski.

U borbu su zatim ušle i druge jedinice Vojske Jugoslavije, žestoki okršaji su nastavljeni sve do kraja rata. Graničari i ostali su zadržali svoje položaje, a pucalo se čak i po formalnom proglašenju primirja 10. juna 1999. godine. Čuvari državne međe su se, u skladu sa Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244 sa Košara povukli 14. juna. Mnogi sa gorčinom, ali svakako neporaženi.

Oficirska čast Predraga Leovca

Svaki poginuli vojnik na Košarama zaslužuje da ga se sećamo, ali mnogi veterani će posebno istaći potporučnika Predraga Leovca (1975–1999). Mladi oficir pokazao je izuzetne vojničke i ljudske kvalitete, vešto i odlučno je izvršavao zadatke, uvek brinući o svojim vojnicima koji su bili tek neku godinu mlađi od njega. „Predrag Leovac je postavio nova merila etičkog kodeksa i oficirske časti srpske vojske, na ponos njegove rodne Crne Gore, kojom se dičio”, kaže Saša Radojević.