Unuka generala Lera, monahinja u Srbiji

Navršile su se 84 godine od bombardovanja Beograda. Kuće su obnovljene, ulice popravljene, jedino je ruševina Narodne biblioteke ostala kao dugoročna opomena. Ali imam utisak da neke stvari treba videti i drugačije i na njih ukazati.

Beograd je napalo oko 600 aviona i prosuto je 450 tona bombi. Usmrtili su oko 2.500 nevinih ljudi, a u prvom napadu gađana je Narodna biblioteka, koja je čuvala istoriju srpskog naroda u vrednim zapisima od 12. do 17. veka. Nestalo je 1.400 ćiriličnih rukopisa i 500.000 retkih knjiga, izgoreo je deo srpske istorije. Dva stara rukopisa su neverovatno sačuvana u metalnim kutijama, koji su odoleli vatri – Zbornik srpskih žitija monaha Marka i Hilandarski tipik (12–13 vek).

Napadom je komandovao general Ler (1885–1947). Prvo je po nalogu firera bombardovao Varšavu, pa onda Beograd. Prilikom povlačenja nemačke vojske kroz Jugoslaviju zarobljen je 1945. kod Zidanog Mosta, osuđen je i streljan 1947. godine.

Zahvaljujući gospodinu Milanu Škeru, prevodiocu sa suđenja, koji je bio na svečanosti prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića 1992. godine u manastiru Lelić kod Valjeva, zapisani su važni detalji o ovom suđenju. Ove podatke je izgovorio general Ler na saslušanju 1945. godine: Firer je naredio da se u Beogradu prvo gađa biblioteka, onda vojni ciljevi i drugi objekti. Plan je bio da se uništi srpska inteligencija, zatim Pravoslavna crkva, da se uhapse patrijarh Dožić i episkop Nikolaj Velimirović. Poznato je da je Velimirović bio u logoru Dahau.

Istorija se ciklično ponavlja, ali se generacije ne uče dugotrajnom pamćenju i činjenju dobrih dela. Ratovi danas kucaju na mnoga vrata i opominju.

U kontekstu navedenog, vredno je istaći jednu interesantnu istinu u vezi s porodicom Ler. Naime, general Ler potiče iz stare nemačke aristokratske porodice koja je ispovedala protestantsku-evangelističku veru. Njegova unuka Sibil rođena je posle rata, oko 1958. godine, ali je nosila teret istine o svom dedi. Tražila je istinu u svojoj crkvi i od svog sveštenika čula je neke podatke o narodu Srbije i o 5.000 zarobljenika koji su po završetku rata napustili logore nalik na kosture. Sveštenik je govorio da nisu bili gnevni, ni osvetoljubivi. Bili su nasmejani, blagodarni, dajući nemačkoj deci ponešto iz svojih zavežljaja. A nisu imali bogzna šta.

Taj narod pokazao je svoju dušu, a izvojevao je veliku moralnu pobedu, kojoj se treba diviti. Jednom prilikom, sećajući se tih predavanja, posetila je bogosluženje u manastiru Himelstir u Nemačkoj i liturgiju koju je služio naš poznati sveštenik Lavrentije. Osetila je potrebu da porazgovara s njim, prenela mu je svoja razmišljanja, a on joj je nakon razgovora predložio da poseti naš manastir Soko u Ljuboviji.

Provela je tamo neko vreme u tihovanju preispitujući sebe, svoja osećanja o poreklu i ratu, što ju je dugo pritiskalo. Potrefilo se da je u to vreme manastir posetio i patrijarh Pavle, koji je tada rekao da čovek ne može da bira ni vreme ni mesto u kojem će se roditi, ali može da izabere da li će u životu postupati kao čovek ili ne.

Tada je, kako je kasnije pričala, razumela da je poruka upućena njoj i da kroz nju govore božje misli. Bila je srećna što je najzad pronašla smirenje i svoj put. Ubrzo se zamonašila. Od tada je prošlo više od 30 godina i ona s ponosom nosi crkveno ime mati Jovana.

Prilikom posete novinara, pristala je na razgovor i rekla da, iako svi znaju da je unuka generala Lera, u Srbiji nikad nije doživela nikakve neprijatnosti, niko je nije ni popreko pogledao. Istakla je da oseća posebnu toplinu i srdačnost, kao da naši ljudi žele da joj kažu „mi znamo da ti nisi kriva”.

I dok je Nemačka njena domovina, Srbija joj je, kako napominje, duhovna otadžbina.

M. Grujičić,

dipl. inž., Novi Beograd