Mi­lo­mir Đa­lo­vić po­klo­nio je ži­vot brat­skoj Sr­bi­ji

Vr­lo je ma­lo lju­di u Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri, ko­ji ima­ju ta­ko bo­ga­tu bi­o­gra­fi­ju, kao što je imao Mi­lo­mir Đa­lo­vić. Ro­dio se 1922. go­di­ne u ko­rit­skom se­lu Đa­lo­vi­ći, is­pod pla­ni­ne Ži­li­da­ra kod Bi­je­log Po­lja. Bio je naj­sta­ri­je de­te ugled­nih ro­di­te­lja Ra­do­va­na i Da­ni­ce Đa­lo­vić. Vas­pi­ta­van je u slo­bo­dar­skom du­hu. Po­sle za­vr­še­ne osnov­ne sko­le, na­pu­šta za­vi­čaj i na­sta­vlja ško­lo­va­nje u gim­na­zi­ji u Be­ra­na­ma. Za­vr­šio je dva raz­re­da gim­na­zi­je, a da­lje ško­lo­va­nje pre­ki­nuo je rat.

Još od pr­vih usta­nič­kih da­na 1941. go­di­ne, ka­da su se Nem­ci i Ita­li­ja­ni uta­bo­ri­li u nje­go­vom se­lu i osta­lim kra­je­vi­ma Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i po­če­li da spro­vo­de svo­ju stra­ho­vla­du, Mi­lo­mir je znao da su fa­ši­sti naj­ve­ći ne­pri­ja­te­lji rad­nog čo­ve­ka, a da su mu do­ma­ći iz­daj­ni­ci ver­ne slu­ge. Ni­je mo­gao da gle­da ka­ko ne­pri­ja­telj mu­či na­rod, ubi­ja ga i pljač­ka. Od­lu­čio je da ode u par­ti­za­ne. Bio je vi­sok, čvr­ste gra­de, ši­ro­kih ra­me­na, otvo­ren, dru­že­lju­biv, pa se vr­lo br­zo spri­ja­te­ljio s bor­ci­ma. Pri­rod­na sna­la­žlji­vost i lič­na hra­brost omo­gu­ći­le su da re­la­tiv­no ra­no po­sta­ne po­li­tič­ki ko­me­sar Tre­ćeg ba­ta­ljo­na Če­tvr­te san­džač­ke bri­ga­de. Hra­bro se bo­rio i mir­no pod­no­sio sve stra­ho­te ra­ta. Išao je iz bor­be u bor­bu pro­tiv ne­pri­ja­te­lja svo­ga ple­me­na i na­ro­da. Iz ra­ta ni­je se vra­tio.

Bio je 26. no­vem­bar 1944. go­di­ne ka­da je do­ne­ta na­red­ba da Tre­ći ba­ta­ljon Če­tvr­te san­dža­ke bri­ga­de oslo­bo­di se­lo Dru­gli­će kod Pri­bo­ja na Li­mu, gde se na­la­zio utvr­đen puk ne­mač­ke di­vi­zi­je. U na­red­bi je pi­sa­lo da se na­pad iz­vr­ši no­ću, u ti­ši­ni i ne­pri­me­će­no oslo­bo­di se­lo, a Nem­ci po sva­ku ce­nu uni­šte. Tog da­na Mi­lo­mi­rov ba­ta­ljon je bio na no­ga­ma. Pu­tu­ju­ći za se­lo, pred noć 26. no­vem­bra od­red je iz­bio na pr­ve ko­se iz­nad se­la. A on­da, pu­ze­ći po sne­gu, kroz šu­mu, ne­čuj­no su li­kvi­di­ra­li ne­mač­ko obez­be­đe­nje. U žur­bi, po­sle li­kvi­da­ci­je stra­ža­ra, ne­pri­me­će­no se spu­sti­še u se­lo. Kad do­đo­še do pr­vih ku­ća, iz jed­nog ugla bor­ce je ugle­dao na­o­ru­ža­ni stra­žar i po­čeo da pu­ca. Vik­nuo je iz sveg gla­sa: „Par­ti­za­ni!” Upla­še­ni Nem­ci po­če­li su da iska­ču iz ku­ća oša­mu­će­ni, sa­mo u do­njem ve­šu. Do­če­ka­li su ih par­ti­zan­ski bor­ci ubi­tač­nom va­trom. Ni­ko od njih ni­je živ pre­te­kao.

Ovaj za­pis o Mi­lo­mi­ru Đa­lo­vi­ću od­no­si se na vre­me kad je još ra­stao. De­tinj­stvo i ra­nu mla­dost pro­veo je u ra­tu. No­sio je jed­no je­di­no se­ljač­ko ode­lo. Za do­te­ri­va­nje ni­je imao. Za ne­da­će ži­vo­ta on je znao. Iz ce­le nje­go­ve če­te sa­mo je on po­gi­nuo.

O po­gi­bi­ji Mi­lo­mi­ra Đa­lo­vi­ća pre­ži­ve­li bo­rac Ve­li­zar Ob­ra­do­vić, ru­ko­vo­di­lac SKOJ-a, u svom dnev­ni­ku pi­še: „Iz jed­ne ku­će, gra­đe­ne od čvr­stog ma­te­ri­ja­la, još neo­svo­je­ne, mno­go su nam ja­da za­da­va­li ne­mač­ki mi­tra­lje­zi. Ra­fa­li su bri­sa­li sve što se na­šlo na otvo­re­nom pro­sto­ru. Nas su pri­mo­ra­li da se za­u­sta­vi­mo. Za­le­gli smo. Ja i Mi­lo­mir, je­dan do dru­go­ga, na od­sto­ja­nju dva do tri me­tra. Pu­ca­li smo na Nem­ce, a oni na nas. Mi­lo­mi­ro­va če­ta do­bi­la je na­re­đe­nje da bor­ci kre­nu u na­pad. U ju­ri­šu – kad je bor­ba ula­zi­la u za­vr­šnu fa­zu osva­ja­nja ku­će, a on je pred ku­ćom pao bez ja­u­ka. Po­go­đen je iz ne­mač­kog ra­fa­la.”

Mi­lo­mir je, do­da­je Ve­li­zar Ob­ra­do­vić, iz­vr­šio svo­je po­sta­vlje­ne za­dat­ke. Ku­ća je osvo­je­na, a se­lo oslo­bo­đe­no. Dok su dru­go­vi nje­go­vi te­lo pre­kri­va­li ze­mljom, Vla­do Le­tić je na par­če­tu pa­pi­ra na­pi­sao: „Ov­de po­či­va Mi­lo­mir Đa­lo­vić, đak gim­na­zi­je, ko­mu­ni­sta.” Ostao je na boj­nom po­lju za­u­vek, za brat­sku Sr­bi­ju.

U mo­no­gra­fi­ji „Bi­je­lo Po­lje”, vi­še auto­ra, na stra­ni 809, pod red­nim bro­jem 221, pi­še: „Đa­lo­vić Mi­lo­mir, po­li­tič­ki ko­me­sar če­te, ro­đen 1922. go­di­ne, u Ko­ri­ta, srez bi­je­lo­polj­ski, član je KPJ od 1941. go­di­ne. U NOB-u od 13. ju­la 1941. go­di­ne. Po­li­tič­ki ko­me­sar Tre­ćeg ba­ta­ljo­na Če­tvr­te san­džač­ke bri­ga­de. Po­gi­nuo u bor­bi pro­tiv Ne­ma­ca u Dru­gli­ći­ma, kod Pri­bo­ja, 26 no­vem­bra 1944. go­di­ne.”

Istu sud­bi­nu do­ži­veo je i Mi­lo­mi­rov vo­lje­ni de­da Avram Đa­lo­vić. Bio je po­znat ju­nak iz ra­ni­jih ra­to­va. Se­lja­ci su ga mno­go ce­ni­li i vo­le­li. U mu­ka­ma i ne­vo­lja­ma, bit­ka­ma i bor­ba­ma gi­nu­li su za­jed­no osta­vlja­ju­ći po­tom­ci­ma slo­bo­du i slo­gu, bez ko­jih ne­ma ži­vo­ta. U mo­no­gra­fi­ji „Bi­je­lo Po­lje”, na stra­ni 899, do­slov­no pi­še: „Avram Đa­lo­vić, ro­đen 1885. go­di­ne u Đa­lo­vi­ći­ma, ze­mljo­rad­nik, ve­te­ran ra­to­va bal­kan­skih. Ubi­jen je na zver­ski na­čin od stra­ne Ita­li­ja­na i mu­sli­man­ske mi­li­ci­je, ma­ja 1943. go­di­ne u Ko­ri­ti­ma.”

Po okon­ča­nju Dru­gog svet­skog ra­ta, po­smrt­ni osta­ci Mi­lo­mi­ra Đa­lo­vi­ća, oba­su­ti cve­ćem i ven­ci­ma, pre­ne­ti su u nje­go­vo rod­no se­lo. U po­greb­noj po­vor­ci bi­lo je pu­no na­ro­da, ko­ji ga je ot­pra­tio i sa­hra­nio na se­o­skom gro­blju na So­ko­lov­cu, kod Bi­je­log Po­lja.

Ni u na­še do­ba hra­brost ovog bor­ca ni­je za­bo­ra­vlje­na. Osnov­na ško­la u Su­ši­ci i Đa­lo­vi­ći­ma no­si nje­go­vo ime.

La­bud Đa­lo­vić,

eko­no­mi­sta i pi­sac u pen­zi­ji, Be­o­grad