Slika kao univerzalna i moćna komunikacija

Valjevo – „Planetarna komunikacija je teška jer je jezička. Na drugoj strani, duhovna komunikacija kao da potpuno iščezava. U budućnosti će to biti još izraženije. Slika je, međutim, univerzalna komunikacija, kao i muzika, ali još čulnija, dakle još moćnija. To je uslovljeno činjenicom da je najveća vrednost koju čovek poseduje, odnosno da je najveći dar koji je dobio od prirode – oko. Slika je namenjena očima. To je dar čoveka kreatora – čoveku gledaocu. Prema tome, ako je slika namenjena očima koje su fenomenalno savršenstvo svakog ljudskog bića, onda je prirodno što je slika na centralnom duhovnom pijedestalu danas, a tako će biti, ubeđen sam u to, i ubuduće.” 
Ovako je pred mikrofonom Radio Beograda u novembru 1978. godine u emisiji „Gost Drugog programa” govorio Ljuba Popović, Valjevac, čuveni slikar, osnivač Moderne galerije Valjevo. A pitanja je postavljao i odgovore pažljivo slušao Miloš Jevtić, isto Valjevac, autor i voditelj emisije. Ljuba se preselio u večnost, a neumorni čika Miša, na pragu desete decenije, 47 godina posle, razgovor sa slikarom pretočio je u 235. knjigu iz kolekcije „Odgovori”, koja nosi naslov „Likovno nebo Ljube Popovića”. Knjiga je predstavljena u sredu, gde drugo do u Modernoj galeriji Valjevo, koja je i izdavač ovog dela, u slavu 40 godina postojanja i rada.
Prisetio se Miloš Jevtić da je kao „seljače iz Kamenice” godine 1949. upoznao Ljubu u Valjevskoj gimnaziji. Kasnije ga je sretao i kao student. A kad je počeo da pravi knjige iz kolekcije „Odgovori” na osnovu razgovora s poznatim umetnicima, naučnicima, kulturnim radnicima, uvek je, kaže, isticao da je Valjevac. Pomenuvši svoje poreklo Miroslavu Krleži, ovaj mu je rekao da je u Beogradu upoznao jednog Valjevca, slikara, vrlo dobrog... I Ivo Andrić mu je, veli, istakao da u Valjevu ima jedan sjajan slikar, da je bio u Parizu na njegovoj izložbi...
– Mislim da ova knjiga predstavlja neku vrstu velikog sećanja na velikog slikara. Njegovo slikarstvo je bilo jedan poseban govor, njegov likovni jezik je dragocen i neobičan, poseban. Uneo je jedan novi likovni duh u ondašnji Beograd, a u Parizu je postao nezaobilazna likovna ličnost. Njegovo slikarstvo je bilo pojam modernog u Evropi. U samom pariskom umetničkom krugu uživao je veliki ugled, mnoge galerije su se trudile da nabave njegove slike, da ih prodaju... – priča za „Politiku” Miloš Jevtić. 
Razgovor koji je prenet u knjizi nije se samo odnosio na Ljubino slikarstvo, već i na niz drugih tema, među kojima je Valjevo zauzelo značajno mesto. Dogovarali su se, kaže Miloš, da nastave razgovor započet davne 1978, ali, nažalost, do toga nije došlo. 
Prema rečima Jelene Matić, istoričara umetnosti, kustosa u Modernoj galeriji Valjevo, te 1978. godine, kada je razgovor vođen, Ljuba je već 15 godina živeo u Parizu, bio je etablirani umetnik. Knjiga počinje pitanjima koja se odnose na prošlost, sadrži sećanja Ljube Popovića na početke njegovih studija, život u Beogradu, grupu Mediala, ali se referira i na trenutni istorijski momenat, na umetničke okolnosti, kako u Srbiji, tako i u Francuskoj. Značajna je kao izvor za proučavanje od strane istoričara umetnosti, ali i za one koji su zainteresovani za lik i delo Ljube Popovića, istakla je Jelena Matić. 
– Navodio je različite podatke o grupi Mediala, njenoj istoriji, svojoj ulozi u ovoj grupi. Tu se stiče uvid u način na koji Ljuba Popović razume cilj svog slikarstva. On postavlja pitanja za koja bismo mogli da kažemo da su gogenovska – ko smo, kuda idemo, odakle dolazimo... Istraživanja svog slikarstva vezuje za pitanja ko je i šta je čovek... – dodala je. 
Knjiga je pripremana dve godine i izašla je u pravom trenutku, u godini kad Moderna galerija Valjevo obeležava 40 godina postojanja, da nas podseti na neka Ljubina razmišljanja, na njegovo shvatanje umetnosti i njegov san da osnuje Modernu galeriju Valjevo, podsetila je za „Politiku” Marija Đurić, direktorka Moderne galerije. 
– Iako on lično ne pominje galeriju kao instituciju, u knjizi se dosta dotiče tema koje se odnose na umetnost u Srbiji, na to kako bi Srbija trebalo da se predstavlja u svetu, kao i razmišljanja o budućnosti, da li će umetnost opstati. Drago nam je da 40 godina od osnivanja Moderne galerije Valjevo možemo da čitamo knjigu, gledamo Ljubina dela i prenosimo njegove misli – poručuje Marija Đurić.

Neobična devojka

Miloš Jevtić priča kako se u mladosti u Valjevu družio s Ljubom Popovićem, Dejanom Mijačem, Mićom Orlovićem, Petrom Pajićem... Često su se nalazili kod sadašnje pošte i posmatrali devojke na korzou. 
– Sve su Valjevke lepe, ali jednog dana pojavi se jedna neobična devojka. Mijač je rekao da će joj se udvarati, da glumi u njegovoj predstavi, Mića Orlović da će je uvesti u posao spikera u Studentskom gradu, a Ljuba Popović da će je naslikati... – objašnjava čika Miša kako su se svi spremali da se udvaraju nepoznatoj lepotici. Kad, jedne večeri, dodaje, pojavi se mladić sa tom devojkom. Bili su to Vera Pavladoljska i Matija Bećković.