(Ne)očekivana sila koja preokreće stvari

Pre šest godina napisao sam za „Poglede” tekst u kojem sam ishvalio male maturante koji su se pobunili zbog „curenja” testa iz matematike, tražili ostavku ministra prosvete, protestovali na ulici, blokirali Slaviju... Napisao sam tada da treba učiti od malih maturanata završivši tekst rečima da su mali maturanti uspešno položili ispit za velike građane, i da je to bitno zbog budućnosti ovog društva („Veliki mali maturanti”, „Politika”, jun 2019). 
Veliki mali maturanti o kojima sam tada pisao sada su studenti u blokadi. Pre pet meseci otvorili su vrata svetlijoj budućnosti utirući put nade kojim i dalje koračamo. Nažalost, otvaranju vrata i utiranju puta prethodila je tragedija izazvana neodgovornošću osorne vlasti. Pad nadstrešnice bila je kap koja je prelila čašu. Bila je to kulminacija višegodišnjeg urušavanja društva od strane SNS vlasti koja je godinama „dokazivala legitimnost” kombinacijom nagrađivanja i zastrašivanja građana fabrikujući njihovu saglasnost. Veliki mali maturanti koji su sada studenti u blokadi odbili su da budu indoktrinisani. I umesto da odu u inostranstvo, što su generacije pre njih činile, odlučili su da ostanu i na rodnoj grudi iscrtaju liniju pobune. 
„Bunimo se, dakle, postojimo”, veli Kami u „Pobunjenom čoveku”. Studenti su nam poručili da postoje i da su kadri da krenu linijom pobune. Među prvima su im se pridružili njihovi nekadašnji nastavnici i učitelji. Stavili su na kocku posao koji vole da rade, i koji očigledno dobro rade čim su uspeli da vaspitaju generaciju građana koji odbijaju da drže glavu zarivenu u pesak. Stupili su u obustavu nastavnog procesa podržavajući zahteve svojih nekadašnjih učenika. Između prava na obrazovanje i prava na život odabrali su pravo na život. Jer bez života svako obrazovanje je izlišno. Dok je svako simuliranje obrazovanja u sistemu koji iz građana isisava život, beskorisno. Studenti su odabrali da ne odlivaju mozgove u inostranstvo, već da ih upotrebe za poboljšanje zajednice u kojoj su rođeni, u kojoj žive, u kojoj žele da žive. Vratili su neposrednu demokratiju na velika vrata. Razumom drevnih Atinjana i snagom Spartanaca dovukli su je užadima gneva iz daleke prošlosti u ovo naše vreme. Sokrat bi danas bio ponosan na njih. 
Proteklih meseci studenti su blokirali fakultete, ulice, trgove. Marširali su do Novog Sada, Kragujevca, Niša, Beograda. Snimak studentske kolone koja šibana kišom i vetrom korača ka glavnom gradu obišla je planetu. Ostaće kao veličanstveno svedočanstvo htenja i volje ovih mladih ljudi da se bore za bolje sutra – znanjem i tišinom, ali i bukom koju prave na ulicama gradova. Bukom za koju jedan engleski teoretičar kulture tvrdi da predstavlja opoziciju zvučnom poretku. U našem slučaju reč je o građanskoj opoziciji, poretku u kojem odjekuje zvuk jednog čoveka koji je prigrabio svu vlast u svoje ruke. U trenutku dok ovo pišem, delegacija studenata u blokadi biciklima hita ka Strazburu! Ne da bi se žalili na svoje kolege koje su (uz dozvolu vlasti) uzurpirale javnu površinu tražeći pravo na obrazovanje u sistemu koji gazi ostala zagarantovana prava, već da bi Evropljanima skrenuli pažnju na režim koji je svojom neodgovornom politikom izveo studente iz amfiteatara, a nastavnike iz učionica. 
Biće interesantno videti kako će ocvala Evropa, koja je pristrasnim rangiranjima svrstala Srbiju u red nedovršenih demokratija, objasniti studentima svoju blagonaklonost prema pomenutoj nedovršenosti koja se na jeziku političke sociologije naziva vladavina jednog čoveka ili autokratija. Ali to je briga evropskih tehnokrata koji godinama unazad izdaju prosvetiteljske principe zarad korporativnih interesa. Ovdašnja vlast ih u tome izdašno sledi krijući tu svoju kolaboraciju iza izmišljenih priča o obojenim revolucijama i državnim neprijateljima. Ovu podmetačinu vlasti studenti su briljantno razotkrili, kao što će (nadam se) razotkriti i prenemaganje evropskih tehnokrata. Kao što su razotkrili nastojanje SNS-a da uništi kulturu dijaloga, solidarnost, istinski patriotizam, pristojnost u zemlji Srbiji. Rečju, studenti su razotkrili totalitarizam aktuelne vlasti. Da parafraziram Teodora Rožaka – kada sistem nepotizma i korupcije uništava kulturu koja ga okružuje, tada nastaje totalitarizam, odnosno pokušaj da se celina života dovede pod autoritarnu kontrolu. Ne nužno batinom i prinudom, već pre svega izazivanjem konformizma u ljudima. I to je proces koji se decenijama odvija pred našim očima. Jedan totalitarizam smenjivao je drugi, za jotu napredniji u perfidnim tehnikama umotavanja u jagnjeću kožu. Studenti nam ukazuju na krhkost aktuelnog totalitarizma. U proteklih pet meseci organizovali su protestne šetnje i generalne štrajkove. Blokirali su javni servis građana (RTS) i medijsku pesnicu vlasti (Informer). Organizovali su veličanstveni protest u Beogradu, na koji su došle stotine hiljada ljudi koje niko nije morao da plati da bi došli i iskazali svoj stav. Motivisali su građane da iskorače iz zone komfora. Uradili su ono što prema sociologu Rajtu Milsu treba da rade liberalni prosvetitelji – izvršili su „transmutaciju ličnih privatnih nevolja u društvene, javne probleme”. Pokrenuli su ljude u pravcu građanske kultivisanosti. Pozvali su ih u zborove, podsetili ih kako da komuniciraju jedni s drugima, kako da se mobilišu u rešavanju nagomilanih problema koji opterećuju njihovu zajednicu, kako da izvrše pritisak na institucije koje ne rade svoj posao kako treba. Jer da rade, problemi se ne bi gomilali, već bi bili rešavani. 
Zborovi građana se uveliko organizuju širom Srbije. To plaši vlast koja je navikla da integraciju sistema obezbeđuje odlukama odozgo i pokornošću odozdo. Kao što je plaši i glasna tišina mnoštva. Kao što je plaši inteligentna organizovanost studenata i njihova istrajnost da se beskompromisno bore za zdravije društvo u kojem će se za početak ceniti vrline, a osuđivati nepočinstva. Razume se da je takvo društvo teško ustanoviti bez muke i patnje koja proishodi iz neravnopravne borbe za njegovo ustanovljenje. Studenti su se tokom proteklih meseci hvatili ukoštac sa sistemom, „službama”, batinašima u crnim kapuljačama, propagandnim trikovima vlasti, njenim zlobnim spinovanjima, predrasudama i neznanjem indoktrinisanih pristalica kulta ličnosti, medijskim i svakim drugim mrakom... No, da nisu bili spremni za takvu vrstu borbe i patnje, ne bi ni uspeli da upale baklju slobode koja teško može biti ugašena. Jer, studenti se ne bore samo protiv državne mašinerije već i za buđenje uspavanog stanovništva, odnosno za prosvećivanje svih onih koji pogrešno veruju da je neodgovornost vrlina. I to ne rade praznom pričom, već vlastitim primerom – bilo da detaljno očiste prostor nakon višečasovne blokade (kao onda na Auto-komandi), ili da pravilno prenesu ljudima ono što piše u Ustavu. 
Studenti u rukama čvrsto drže luču promene kojom rasteruju mrak sa puta koji vodi ka pravednom cilju koji su pred sve nas postavili – a to je stvaranje uređenog društva u kojem institucije neće služiti stranačkim interesima. Nažalost, u ovom njihovom nastojanju pokušaće da ih osujeti sila lišena pravde (tiranija jednog čoveka), koja je pravdu postepeno lišila sile (nemoćne institucije obojene stranačkim interesima). Pa ipak, studenti su uporni u nameri da preokrenu stvari i učine da pravedno postane silno, a da silno postane pravedno. Blez Paskal bi danas bio ponosan na njih – tu (ne)očekivanu mladalačku silu koja preokreće stvari u interesu čitave zajednice.

*Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista