Kriza u Srbiji: suština i forma

Aleksandar Vučić pokušava sa taktikom koja se jednom pokazala kao uspešna. Kada je dolazio na vlast, bukvalno je od demokrata ukrao proevropski program ostavljajući opoziciju bez njene ključne politike. Sada, po istoj matrici, ali sa dijametralno različitim ciljevima, kopira pobunjene studente uveren da će njihov protest usisati i potom ga samleti u svojoj propagandnoj mašini.
Na mitinge odgovara kontramitinzima. Oni u Kragujevac, on u Sremsku Mitrovicu. Oni u Novi Pazar, on u Beograd. Na svakodnevne marševe mladosti koji su premrežili gradove i sela po Srbiji, odgovara maršem Srba sa Kosova. Umesto plenuma studenata koji su blokirali fakultete nudi većanja po „Ćacilendu”. Prisvaja studentsku poruku. „Čujete li tišinu?”
Dok studenti i građani koji ih podržavaju demonstriraju pred RTS-om, zahtevajući da javni servis objektivno izveštava, i predsednik kritikuje RTS. Njegovi na pisma političkih protivnika Strazburu uzvraćaju svojim pismima Strazburu. Studente bicikliste pozdravljali su po Austriji, vlast odmah u Beogradu i Banjaluci organizuje skup sa Srbima iz Austrije.
Sličnost u formi je neporeciva, ali razlike u suštini su tolike da možemo da govorimo o dve duboko podeljene zemlje. Srbija se na marševima i protestima dobrovoljno i iskreno okuplja oko studenata. Naprednjačka sila gravitacije počiva na direktivama i nadnicama za ljubav vođi. Kritika RTS-a je izraz opsednutosti maksimalističkom kontrolom svega postojećeg.

Vučić ne razume studente, jer su njihovi zahtevi potpuno suprotni njegovim vizijama politike i uređenja države. Mladi poručuju da ne žele da grade druge zemlje, već bi da ostanu u Srbiji slobodnog i normalnog života. Vlast nudi svoje čitanje patriotizma i pokličom „Ne damo Srbiju” mobiliše snage u borbi protiv „terora” koji je zavladao i „obojene revolucije” koju je predsednik već nekoliko puta pobedio. 
Studenti pevaju „Vostani Serbije”, vlast im nudi Baju Malog Knindžu. Sve nervozniji predsednik u nedostatku argumenata i alatki da zaustavi proteste sve češće poseže za pretnjama: vreme je da se „povrati red” i da se pokaže šta je država. Još kaže da mu je žao što to nije ranije učinio. 
Sličnu poruku bio je obavezan da pošalje i dr Đuro Macut, mandatar kabastog kabineta od 30 ministara (kancelar Fridrih Merc ih ima samo 17). Nova vlada, poput Pokreta za državu i narod, treba da stvori iluziju narodnog zajedništva i okupljanja politike i struke pod jednom kapom nebeskom, mada deluje da više namiruje predsednikove ambicije i koalicione apetite nego potrebu za efikasnim radom i izvlačenjem zemlje iz krize. 
Kako je Macut pod stetoskopom endokrinologa ustanovio koje ljude u vladi ne treba menjati, a ko su eksperti koji će nezadrživo nastaviti da Srbiju vode u prosperitetnu budućnost? Ko je suflirao profesoru koji će po svemu sudeći završiti kao žrtva predsednikove borbe protiv zdravstva: Srbija će izgubiti još jednog uglednog lekara.
Kada se pročitaju biografije novih 11 ministara, mogli bi da se proberu likovi čiji raniji poslovi dosežu i do vremena pre naprednjačke vlasti, ali profesionalizam zna da bude zavodljiv. Nema onog majčinog sina, ili ćerke, koji bi do ministarskih visina mogao da se uspne, a da se prethodno zapisnički ne konstatuju dve karakteristike: lojalnost vođi i spremnost da se lično znanje žrtvuje zarad poslušnosti.
Pošto je obezbeđeno da u vladu uđu jedni koji po direktivama svenadležnog mogu da vuku, i drugi koji mogu da tuku, mandatar se obratio Narodnoj skupštini. Delovao je umereno, apelovao je na „harmonizaciju Srbije” i tražio hitan dijalog sa univerzitetima i studentima, ali on je na tu funkciju odabran da bi ponovio da će institucije „funkcionisati u punom kapacitetu”.
To što je profesor uvodni deo svog ekspozea posvetio prosveti i obrazovanju je svedočanstvo da se uvažava krizna realnost. Prvi zadatak biće najveća prepreka: zahtevi studenata. Vlast ponavlja da su ispunjeni, studenti tvrde da nisu.
Najava oštrijeg kursa prema studentima i svima koji ih podržavaju je još jedna potvrda slutnji da preti produbljavanje krize. To bi moglo da se zaključi i po izboru novog ministra prosvete koji je nesumnjiv hit u burnim vremenima pobune.
Šta je Dejana Vuka Stankovića kvalifikovalo za ministra? Biće što je među ređim univerzitetskim profesorima koji je negirao legitimnost studentskih zahteva, što je odbio da se solidariše sa svojim studentima i suprotstavio se odluci o blokadi na Učiteljskom fakultetu i što se – čini se najvažnije – zalagao za primenu fizičke i institucionalne sile prema onima koji brane akademske i moralne vrednosti.
Pošto se kao analitičar potvrdio po studijima režimskih televizija i na neki gerilski način umilio predsedniku više nego Krlo, sada iz kabineta može da uz autoritet ministra obezbedi da vlast svojim pumpama blokira blokadere, da obezbedi kontinuiteta politike srednjeg prsta prema studentima i da nepoćudni narod nauči pameti. Ako zatreba, može da na fakultete pozove snage reda, možda i da organizuje da se uhapsi rektor. 
Srpsku b(r)atinu, ministra informisanja i telekomunikacija Borisa Bratinu, pamtim samo po tome da je palio zastavu EU, što je Paradu ponosa nazivao „procesijom bolesnika” i što je govorio da je „prava bruka” ono što se događa na srpskim univerzitetima. On mu dođe kao utešna nagrada što u vladi nema Aleksandra Vulina. Biće da su EU i Zapad ipak odradili posao. Nemam dovoljno prostora, ali ni želje da se bavim drugima. Javnost neće ništa posebno izgubiti. 
Situacija se ne razvija povoljno po vlast. Mićo Alibijanić se odmetnuo kao koalicioni partner SNS-a i mogao bi da bude prvi konac koji će rasparati džemper. Evropa više ne može da se pretvara da ne vidi šta se u Srbiji događa. Ursula fon der Lajen moraće da razmisli kakve su posledice što gradonačelnik Ulma viče „Pumpaj, pumpaj”, jer je to njena izborna baza. Neće ona sopstvenu karijeru žrtvovati zarad Vučića. Jednom ga je hvalila kao šampiona reformi, ako zatreba više neće. 
Studenti i korpus mladih ljudi bi, ako se organizuju na neki politički način, dobili veliku podršku i mogli bi da čine okosnicu jedinstvenog fronta, ubedljivo snažnijeg od Pokreta za narod i državu. Poslednji je trenutak da opozicija opravda svoje postojanje i da se, ako ima mudrosti, dobre volje i dovoljno hrabrosti da pobedi lične sujete, pridruži takvom pokretu.
Vlast bi da sačuva okvir u kome može da izađe na naredne izbore i da, kao prošli put, prođe nekažnjeno zbog svih mahinacija. Ne bi da menja izborne uslove. Svesna da je u poslednjih pet meseci izgubila značajan deo svojih birača, učiniće sve da pokuša da pacifikuje zemlju i sačuva status kvo s kojim bi se išlo na glasanje.
Zar je neko pomislio da će režim dopustiti formiranje bilo kakve izvršne vlasti koja bi stvorila uslove za fer i slobodne izbore? To je kao očekivati da će ispuniti prvi zahtev studenata. Vlast ne dopušta slobodne izbore, kao što ne dopušta da se istrage korupcije popnu do njenih vrhova. 
Vlast igra na produbljivanju polarizacije i najavljuje kartu represije. Opasna je to kalkulacija pre svega po vlast koja takvim potezima ubrzano gubi većinu, a ne bi dobila podršku organa sile, ni vojske ni policije. Njeni krimogeni batinaši pod kapuljačama nisu dovoljni. 
Gotovo je kad mi kažemo da je gotovo, uporno ponavljaju studenti.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista