Nataša Kandić i Ratko Mladić zajedno protiv Vučića

Kada su se u martu ove godine u tri prestonice održali veliki protesti – u Budimpešti, Bukureštu i Beogradu – evropska javnost ih je posmatrala gotovo kao istovremene impulse nezadovoljstva mladih. Međutim, dok su protesti u Mađarskoj i Rumuniji bili nesumnjivo proevropski, u Srbiji su, sudeći po ikonografiji i narativima, nosili sasvim drugačiji karakter. Ova razlika izazvala je brojne komentare, među kojima i oštar tekst Zvonimira Despota u „Večernjem listu”, u kojem on tvrdi da su beogradski studenti „još jače artikulisali srpski klerikalni nacionalizam”. 
Na prvi pogled, Despotova analiza može se učiniti kao logičan zaključak: nema zastava EU, dominiraju srpske trobojke, viđene su i ruske (čak i severnokorejske!), poneka ikona, transparenti na ćirilici s patriotskim porukama. Treba, ipak, naglasiti da su i zastave EU, duginih boja i NATO-a viđene na protestu – izjednačene sa UČK, u kontekstu izdaje srpskih interesa. Međutim, ako se zagrebe ispod površine, slika postaje znatno zamršenija, pa i sumnjivija. 
Naime, čini se da je reč o klasičnom političkom „kukavičjem jajetu” – strategiji kamuflaže, gde se korišćenjem jezika i simbola nacionalizma pokušava proširiti opozicioni front i potkopati dominantna pozicija vlasti. Jer, ako hoćete da ugrozite Vučića, morate govoriti jezikom njegovih glasača. 
Iako protesti spolja deluju kao patriotski i „narodni”, njihova pozadina je ideološki dijametralno suprotna. Vođe protesta dolaze iz redova nevladinog sektora – istih onih organizacija koje su godinama unazad bile okarakterisane po svom negativnom odnosu prema srpskom identitetu, crkvi, istorijskoj tradiciji i – ne treba zaboraviti – prema samoj državi. 
To su krugovi koji su decenijama plasirali narative o „srpskoj krivici”, koji su kritikovali vojsku, crkvu, pa i samu ideju srpske države. Njihova ikonografija bile su zastave EU i duginih boja, latinica, „građansko”, „liberalno”, „antinacionalističko” – te se s pravom postavlja pitanje: kako je moguće da su se na istoj strani našli Dinko Gruhonjić, Nataša Kandić, Inicijativa mladih i parola „Kosovo je Srbija”, Ratko Mladić i vladika Nikolaj? 
Odgovor je jednostavan: u pitanju je politička taktika. Nakon višegodišnjih neuspeha da privuku široke slojeve stanovništva, konačno su shvatili da do naroda ne mogu doći kroz jalovu priču o „građanskim vrednostima”, „ljudskim pravima” i „suočavanju s prošlošću” – koja u realnosti Srbije nema uporište. Zato sada pokušavaju da preuzmu retoriku koja im ne pripada – ne zato što u nju veruju, već zato što im je potrebna. 
To je kukavičje jaje: nacionalistički narativ pod firmom patriotskog otpora, iza kojeg stoje isti oni ljudi koji su do juče javno vređali srpske simbole i institucije. Reč je o strategiji da se, uz pomoć narodnog jezika, preotme politička podrška i da se unese zabuna u biračko telo koje već godinama jasno i stabilno podržava politiku SNS-a. 
Vrhunac ovog apsurda dogodio se kada su pojedini studenti otputovali u Strazbur kako bi se „obratili evropskim institucijama”. Nisu, međutim, poneli nijednu jedinu zastavu EU. Nisu govorili o evropskim vrednostima, o integracijama, niti o saradnji sa EU, već su poneli transparent „Kosovo je Srbija”. U isto vreme, oni koji su u Beogradu pokušali da na protest ponesu zastavu EU ili Ukrajine – bili su fizički napadnuti. I to od strane istih tih „proevropskih” aktivista. 
Paradoksalno, oni koji u javnom mnjenju već duže vreme važe za „srpske izdajnike” sada su se ogrnuli nacionalizmom i patriotizmom, ne bi li prikupili što veće simpatije širokih narodnih masa. Ali postavlja se pitanje – da li te široke narodne mase nasedaju na njihovu dobro osmišljenu i FDU-ovski režiranu predstavu? 
Sigurno primećujete da sve što ima veze sa blokadama i studentskim protestima predstavlja pažljivo osmišljenu i koordinisanu PR kampanju prikupljanja podrške – pre svega kroz lajkove na društvenim mrežama. Sve je to populistički performans koji je sam sebi svrha! Zato ne čudi što su sa studentskih protesta, koji se lažno predstavljaju kao nepolitički i iznad svih ideologija, nestali svi simboli i poruke koje bi mogle izazvati negativne reakcije kod onih koje percipiramo kao tradicionalno Vučićevo glasačko telo. A u isto vreme, niko se ne ograđuje od nacionalističke i klerikalne ikonografije, niti iko pokušava da je sa protesta ukloni. 
U toj prefinjenoj prevari, u tom zamešateljstvu simbola, parola i poruka, mnogi zaista veruju da učestvuju u nečemu iskrenom, autentičnom, narodnom. Ali istina je da se pred našim očima odvija medijski i politički eksperiment – pokušaj da se nacionalni simboli i osećanja instrumentalizuju za ciljeve koji sa tim simbolima nemaju nikakve veze. To nije patriotizam – to je performans. 
Zato nije slučajno što je danas moguće videti kako Nataša Kandić i Ratko Mladić, makar simbolički, stoje na istoj strani u borbi protiv Vučića. U toj apsurdnoj slici sabira se sav cinizam današnje političke kampanje koja se krije iza studentskih blokada. Jer kada neko kome je srpska trobojka do juče bila „simbol zla” danas maše upravo tom zastavom – znajte da nije promenio mišljenje. Samo je promenio strategiju. 
Zato nije pitanje koliko je protest velik, koliko traje, niti koliko se puta podeli na mrežama. Pitanje je – ko stoji iza kulisa, ko piše scenario i kome koristi ova predstava? I što je još važnije – hoćemo li kao društvo imati dovoljno pameti i instinkta da prepoznamo ovu šarenu lažu?

*Urednik magazina „Optimist”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista