Nema smrti bez suđena dana

Miroslav Radojčić (Sarajevo, 24. avgust 1920 – Beograd, 14. januar 2000) bio je srpski i jugoslovenski novinar, najpoznatiji kao prvi i dugogodišnji dopisnik „Politike” od 1945. godine iz Njujorka i Londona. Rođen je 1920. godine u Sarajevu, gde je završio prvu mušku gimnaziju kao najuspešniji đak. Na pragu Drugog svetskog rata s porodicom se seli u Beograd. Jedna od beogradskih ulica od 2020. godine nosi njegovo ime. 
Kako smo se upoznali? Sedim u kafani „Grmeč” s Đorđem Marjanovićem. Pita ga Đorđe, nakon što su se pozdravili: „Kad će venčanje?” Miro odgovara: „Venčanja neće biti!” U to vreme se pričalo kako se prva dama Jugoslavije Jovanka Broz udaje za prvog legendarnog novinara Miru Radojčića. Pitam ga otkud ta priča. Miro kaže: Jedna žena, Jovankina rođaka, želi da ga upozna. Može, ali pod uslovom da dođe s Jovankom. I dolaze njih dve u „Maderu”. Miro odmah nakon pozdrava predlaže Jovanki da joj napiše memoare. Pristaje. 
Docnije ga pitaju da li se ženi Jovankom. 
Zagonetno namiguje. Njegovi prijatelji novinari iz „Madere” stiču utisak da je stvar gotova. 
Dešavalo se da se u „Grmeču” pripoje četiri-pet stolova, gde se većalo o tome kako i na koji način da je zaprosi. Naša Služba to shvata ozbiljno. 
Od svega toga neće biti ništa. 
Miro je bio čovek koji je svu svoju životnu energiju posvetio novinarstvu. Bio je ne samo vrhunski novinar nego i izuzetno lep čovek, na čiji su šarm u Londonu padale svetske zvezde. 
Uvek je bio šarmantan, dovitljiv i snalažljiv. Za „Politiku” je pisao o ubistvu i sahrani predsednika Amerike Džona Kenedija. Izveštaji su ocenjeni kao vrhunski. Da je život najveći majstor ironije, pokazalo se i ovoga puta – nije prisustvovao sahrani. Izveštaj je pisao na brodu uz viski, gde je sve na dvanaest televizora posmatrao televizijski prenos. Uskoro iz štampe izlazi moja knjiga „Život, smrt, večnost” s predgovorom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Porfirija. U knjizi Miro govori na tu temu. 
Izvod iz knjige dajem na uvid čitaocima: 
Smrt je trenutak, ali i život je trenutak. Napisao sam ovo kad sam jednom zaboravio pasoš i nisam seo u avion, s kojim je strašni minhenski udes doživeo najslavniji fudbalski tim Mančester junajted. Bilo je to pre tri decenije i zato mi se čini da sve od onda živim na veresiju. U poznu jesen moga života, ponekad se toga setim, ali o samom odlasku iz života mnogo ne razmišljam. Najbliža mi je inače ona nezaboravljena reč velikana naše literature Miloša Crnjanskog: „Smrti se ne plašim ali je prezirem.” U stvari, kada bolje razmislim, meni je do života kao takvog, jer svima nama je izgleda suđeno da uvek nekako budemo na onoj pogrešnoj strani. Čak i kad smo sa svog boravka na ovoj planeti bili uspešni. Hemingvej je svoju generaciju nazvao izgubljenom, ali ja bih svoju nazvao izgužvanom. Posle najvećeg užasa ovog sveta koji će se sebe i stideti – mi iz svoje generacije jedanput smo bili premladi, drugi put prestari, uglavnom nikad mudri da i mi kao i naši najbolji drugovi prispeli kao isključivi oslobodioci, da nešto više ne dohvatimo. 
Iz ovog sadašnjeg životnog doba sve mi izgleda smešno, pogotovu kada gledam neke svoje vršnjake, pa čak i starije od njih, kako još žele da se nametnu i jedan drugog čak i uništi. S nešto životne mudrosti koju sam kroz prohujalo vreme stekao, da je sve u životu neko veliko nastavljanje, da smrti i stvarno nema i da smo večni prolaznici kroz život, ipak povezujemo. 
Ja, na primer, mislim da pobeđujem prekornog i dobrog sina, koji možda za svog životnog veka neće mnogo postići, ali koji će svojom dobrotom mnogima pomoći. Samo neka dobrota može spasiti ovaj suludi svet. Sad – opet na početak – šta je život i šta je smrt? 
Liče mi oboje na neko večno smenjivanje i sastajalište, ali hoću da verujem da život ipak pobeđuje, da je na svoj način u stalnom obnavljanju stvarno i besmrtan. Ko to može znati, sasvim znati. Odgovor nije ni znao najveći mudrac drevne Helade Sokrat, upamćen i po onoj svojoj čuvenoj: „Ja znam da ništa ne znam.” 
*Reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista