Hristovo vaskrsenje uništava smrt kao poslednjeg čovekovog neprijatelja

Od našeg stalnog dopisnika

Mladen Kremenović

Banjaluka – Dobro je računati u životu na teškoće – to je znak zrelosti, ali teškoće kojima nije dat smisao često vode u strah i očajanje. Snagu je najbolje tražiti u samom Bogu, rekao je episkop marčanski Sava, vikar banjalučkog mitropolita Jefrema, poreklom iz Srpca, inače nastojatelj manastira Miloševac kod Prijedora, a nekada šef kabineta patrijarha srpskog Porfirija.

„Zatvor, bolnica... sve su to putevi učenja sopstvenog bića. Ako hoćete, imamo i svakodnevna učilišta: siva jednoličnost života u kancelariji ili fabrici, usamljenost u starosti, razočaranje u drugog čoveka, hrabrost koja se traži svakog dana, a koju niko neće pohvaliti: odakle uzeti snagu ako ne iz Temelja koji sve nosi?”, naveo je episkop Sava u razgovoru za „Politiku”.

Zato je, dodaje on, za nas savremene ljude jedina prava snaga u Gospodu. „Upravo su ovi dani pred nama povlašćeno vreme kada možemo sagledavati veličinu božje ljubavi prema čoveku. Nema veće ljubavi od ove da neko položi život za bližnjega svoga, kaže se u Svetom pismu. E, to nam upravo Hristos i nudi”.

Vaše preosveštenstvo, čini se da živimo u vremenu velike podeljenosti, kako na globalnom, tako i na našem prostoru. Kako crkva može pomoći ljudima da prevaziđu podele i pronađu zajedničke vrednosti?

Crkva postoji kao sabor, kao jedinstvo ljudi koji veruju u Hrista. Ona se projavljuje kao bogočovečanski organizam, odnosno kao zajednica Boga i čoveka. Posle svog vaznesenja na nebesa Hristos ostavlja crkvu kao mesto tog tajanstvenog susreta i jedinstva, koje je neraskidivo ukoliko počiva na čistoj veri u Boga i na ljubavi prema njemu i svakom bližnjem. Zbog toga je crkva prostor jedinstva i među ljudima. U njoj se ispunjavaju reči molitve Hristove, kojom se, neposredno pred raspeće, molio svom Ocu nebeskom za ljude koji ostaju u svetu: „Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu.” Crkva je, kao kohezivni faktor, izgrađivala jedinstvo u srpskom narodu da bi ga sačuvala od svih iskušenja i opasnosti kroz njegovu dugu istoriju. Podsećam nas na Hristove reči iz Jevanđelja po Mateju, koje kažu: „Svako carstvo koje se razdeli samo u sebi, opusteće; i svaki grad ili dom koji se razdeli sam u sebi, neće se održati.” Zbog toga ukazujemo na put jedinstva i sabornosti u Hristu, koje je jedini garant opstanka našeg naroda.

Znamo da su podeljenost i podela imanentne ljudskom biću od samih početaka njegovog postojanja. Naravno, jedinstvo na koje se aludira u ovom pitanju nije samo puko političko ili socijalno jedinstvo, nego jedinstvo vrednosti. A to je ono što crkva istinski nudi, jer vrednosti su pored ostalog i duhovna kategorija. Dakle, zajedničko poimanje vrednosti, kao preduslov za zajedničko življenje i delovanje. Ako hoćete, zajednica vrednosti kao preduslov za demokratizaciju i opšte dobro kao univerzalnu vrednost. Crkva oduvek čini ogroman napor u uspostavljanju i negovanju pravih vrednosti. Vrednosti kao što su socijalna pravda, demokratija, vladavina prava, u osnovi su duhovne vrednosti. Univerzalne vrednosti, u koje se zapadni svet zaklinje, temelje se na hrišćanskim vrednostima. Važno je da imamo neke vrednosti oko kojih se slažemo. Ne moramo svi biti vernici danas, ali možemo kao društvo imati konsenzus oko zajedničkih vrednosnih tačaka, s kojima možemo ići u budućnost. Takav konsenzus se postiže kroz dijalog svih onih koji teže ovom cilju uz međusobno poštovanje i dogovor, bez nastojanja da jedni drugima namećemo svoje. Samo u atmosferi uvažavanja različitosti možemo izgraditi društvo onih vrednosti u kojem se različiti glasovi čuju i prožimaju u razumevanju. Mislim da nam je to u ovom trenutku neophodno.

Vidimo da je u svetu u porastu moralna i duhovna kriza. Kako Srpska pravoslavna crkva gleda na savremene izazove poput otuđenja, individualizma, gubitka tradicionalnih vrednosti?

Otuđenost je veliki problem savremenog čoveka. Demografski obrasci ubrzano se menjaju i to donosi neke nove izazove. Većina ljudi danas živi u gradu, čak i na našim, tradicionalno ruralnim prostorima. To znači da je osećaj za zajednicu i za međuljudske odnose kod današnjeg čoveka dosta izmenjen. Mislim da tu takođe moramo pronaći svoj jači glas. Naravno, crkva nudi vekovne istine o Bogu, ljudima i svetu, ali novo vino uvek treba sipati u mijehove nove, da se izrazim biblijskim rečnikom. Ne moramo ići u pustinju, po drevnom monaškom obrascu, da bismo pronašli Boga. Pustinja raste u nama i oko nas. Možemo, paradoksalno, ostati gde smo, usred grada, a biti potpuno u pustinji. Ono što nazivamo svojom kulturom, slepo beži pred besmislenošću koja je svuda prisutna, pred prazninom i gotovo dohvatljivom smrću. Mi hrišćani moramo iz toga izvući svoje zaključke. Ne smemo biti toliko prezaposleni, da se u ovoj pometnji stvari ne postavimo onde gde treba da budemo, dajući prednost Bogu u našim životima. Odgovor na otuđenje i individualizam daje se duboko u unutrašnjosti svakoga od nas. Otuđenost može imati čak i delotovorne posledice, ako je iskoristimo na pravi način. Veliki božji glasnici gotovo uvek dolaze iz pustinje u kojoj su proveli mnogo vremena. Pogrešno bi bilo misliti da su to vreme naknadno smatrali izgubljenim. Bez jordanske pustinje ne bi bilo „glasa koji viče u pustinji”. Ne moramo se grčevito uklanjati od pustinje, ako je možemo preosmisliti i preoblikovati. Možemo stvari izvesti na dobro, ako se potrudimo. Naravno, zajednica ostaje temelj hrišćanskog života većine onovremenih, ali i savremenih hrišćana. Tu treba da tražimo svoje korenje i svako ko to želi, u tome će i uspeti.

U poslednje vreme često se govori o izazovima s kojima se suočava srpski narod – od političkih pritisaka do ekonomske nesigurnosti. Kako vi gledate na položaj srpskog naroda danas i koja je uloga crkve u očuvanju njegovog identiteta?

Mi kao narod živimo u jednoj civilizaciji, koja je oblikovana hrišćanstvom. Može se razmatrati da li je vera kod ljudi danas veća i popularnija nego što je to bio slučaj u nekim prethodnim vremenima, no neminovno je da je naša civilizacija u korenu hrišćanska. I mi Srbi kao narod delimo suštinski hrišćanske vrednosti, makar nam se to na prvi pogled i ne činilo tako, ako gledamo iz naše sekularne današnjice. Ipak, treba naglasiti, crkva je istinski temelj našeg identiteta. Naravno, danas znamo da je identitet jednog naroda, pa ako hoćete i svakog čoveka, sastavljen iz različitih komponenata, duhovnih, kulturnih, socijalnih... ali ono što je, makar u našem slučaju, pravi ugaoni kamen našeg identiteta, jeste hrišćanstvo, onako kako ga propoveda pravoslavna crkva. Njena uloga u istoriji našeg naroda na ovim prostorima je ogromna i ne može se zaobići. Crkva nije stvorila sve identitetske komponente i kulturne tradicije srpskog naroda, ali ih je oplemenila i odbranila kroz istoriju. Zato je njen značaj veliki, a u pojedinim zemljama našeg okruženja, gde Srbi žive i danas, od krucijalne važnosti za opstanak naše kulturne i identitetske samosvesti.

Uprkos brojnim izazovima, srpski narod i dalje gaji duboku vezu sa svojom verom i tradicijom. Koliko je važno da se mladi ljudi danas vrate svojim korenima i kako ih u tome podržati?

Mladom čoveku danas moramo ponuditi jednu vrstu svedočenja. Ne samo propovedi i pouke, nego živoga svedočenja sopstvenih uverenja i vrednosti, odnosno sopstvene vere. Sigurno da su tu potrebni posebna obazrivost i takt. Rad sa mladim ljudima uvek je delikatan, ali naša crkva ima svoj metod misije, obrazovanja i vaspitanja. Pred mladim čovekom danas su veliki izazovi i crkva kao jedna ipak popularna institucija, naročito kod mladih, ima svoju socijalnu dimenziju. Ta dimenzija, da budemo i samokritični, nije uvek vidljiva, niti je u nekim slučajevima dovoljno došla do izražaja, ali postoji. Postoji, rekao bih od samih početaka pravoslavne crkve u širem smislu, ali, u užem smislu, i naše pomesne, srpske crkve. Vrednosti porodice, odgoja dece, poštenog rada u vremenu sveopšte dezorijentisanosti mladih, jesu poseban zadatak koji ima crkva. Razumevajući modernu egzistenciju, crkva čoveka podseća na to ko on jeste. Vidimo danas da i velike svetske sile žele da vrate mlade njihovom prirodnom identitetu u hrišćanskom ključu, što je zaista jedna velika novina. Ali naša crkva oduvek podseća mlade na ono što oni u stvari jesu. Ona ima veliku ulogu u istinskom poimanju mladog čoveka, kome ne nameće vrednosti, nego mu iz svog mnogovekovnog iskustva sugeriše šta je to što Bog hoće i nudi mu radost života. Zato uliva nadu činjenica da mladi ljudi danas dolaze, interesuju se i stvaraju planove računajući na podršku svoje Crkve.

Kako vam izgleda eparhija iz koje ste otišli kao mladi?

Crkveni život na području Eparhije banjalučke već dugo ide uzlaznom putanjom. Ipak, potrebno je da se, u nekoliko reči, podsetimo velikih istorijskih prilika s kojima se suočavao srpski pravoslavni narod na području Bosanske Krajine, od otomanskog ropstva, preko austrougarske aneksije, perioda oslobođenja, ali i Drugog svetskog rata, koji je ostavio krvave tragove strašnog stradanja naroda i crkve. Ako se uzme u obzir period sedamdesetogodišnjeg brisanja svesti o tome da smo pravoslavni narod, ali i nedavno predratno, potom ratno, a zatim i posleratno vreme, možemo razumeti da je ravna čudu činjenica da je naš narod uopšte ostao na ovom području. Ipak, to je činjenica koju je crkva uzela u obzir i kao majka počela da vida rane svoje duhovne dece i da vraća životnu energiju u narod. U poslednjih 45 godina, našom eparhijom duhovno rukovodi visokopreosvećeni mitropolit banjalučki Jefrem, koji je, svojim dolaskom na mesto banjalučkog episkopa, uneo jednu novu snagu, kako među ono malo preostalog sveštenstva, tako i među ljude koji su bili žedni Hrista i Njegove spasonosne reči. Svi zajedno, predvođeni svojim episkopom, započeli su sveobuhvatnu obnovu crkvenog života na području Krajine. Obnovljeni su svi hramovi porušeni tokom ratova i izgrađeni novi hramovi na svakom mestu gde je postojala potreba. Obnovljene su stare, ali i osnivane nove parohije. Sveštenički kadar je udvostručen. Posebna pažnja se posvećuje obrazovanju svešteničkih kandidata. Obnavljaju se i manastiri. Pre 45 godina u eparhiji su bila živa dva manastira, dok ih je danas osam. Najvažnije je to da naš narod aktivno učestvuje u svim aspektima crkvenog života. Naša deca pohađaju veronauku, hramovi su puni na svetim liturgijama, narod posti i pričešćuje se, a naši sveštenici ne žale sebe u služenju. Ta energija privlači brojne mlade ljude da krenu putem služenja svom narodu, jer znaju da je služenje narodu kroz crkvu prilika da sebe, bez ostatka, predaju na služenje Hristu i da budu propovednici Jevanđelja. Slobodno mogu reći da je ta energija danas u Eparhiji banjalučkoj veća nego što je bila u vreme kad je i u meni probudila želju za služenjem i odlaskom u bogosloviju.

Kako u današnjem vremenu, punom neizvesnosti i iskušenja, sačuvati tu vaskršnju radost i duhovni mir?

Vaskrsenje gospoda našeg Isusa Hrista iz mrtvih nadilazi sve događaje u ljudskoj istoriji. Dolazak Boga u svet, među ljude, dogodio se upravo zbog ovog, do tada nebivalog, događaja vaskrsenja iz mrtvih. Tajna ovaploćenja Boga među ljudima desila se isključivo zbog čoveka, koji se odvojio od Boga i koji se prepustio stradanju, patnji i na kraju smrti. Hristos postaje jedan od nas da bi nas izbavio tog tereta od kojeg čovek nije bio sposoban da se sam izbavi i vrati svom prvobitnom naznačenju, odnosno neraskidivoj zajednici sa Tvorcem i Izvorom života. Isus Hristos, Izvor života, izbavlja nas od smrti svojom smrću na krstu, prebivanjem u grobu i vaskrsenjem iz mrtvih. Njega smrt nije mogla držati u svojim okovima. Grob ga nije mogao progutati. Zbog toga Hristovo Vaskrsenje uništava smrt, kao poslednjeg čovekovog neprijatelja. O tome nam najupečatljivije govori Sveti Jovan Zlatousti u svom pashalnom slovu: „Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda… Vaskrse Hristos, i život živuje! Vaskrse Hristos, i nijednog mrtvog u grobu!” Zbog toga je, dakle, Vaskrs praznik nade i pobede života nad smrću, jer posle Hristovog vaskrsenja iz mrtvih ne postoji ništa što bi moglo ugroziti naše postojanje i naše jedinstvo sa vaskrslim Hristom, pa čak ni smrt. Nijedno vreme i nijedno podneblje nije bilo lišeno neizvesnosti i iskušenja, ponajmanje vreme i prostor u kojem je Hristos hodio zemljom. Setimo se straha koji je obuzeo apostole u momentima stradanja Hristovog i neizvesnosti šta će se desiti s njima, sada kada su ostali bez učitelja, a celokupno društvo ih je znalo kao njegove sledbenike. Ipak, ništa nije moglo narušiti radost nakon saznanja da je Hristos vaskrsao. Nestalo je straha od neizvesnosti, od životne ugroženosti, od pretnji smrću. Ostala je vera u vaskrsenje Hristovo, sećanje na prazan grob i neukrotiva želja i potreba da celom svetu objave da je Hristos vaskrsao. Ni današnje vreme nije lišeno straha i neizvesnosti, ali i pred nama, kao i pred apostolima, stoji činjenica vaskrsenja Hristovog, kao izvor našeg postojanja, naše vere, nade, mira i sigurnosti.

Poezija u bogosluženju

Ako dozvolite, pred kraj, jedno malo netipično i lično pitanje: Kakvu emociju kod vas izazivaju Jesenjinovi stihovi „Svi smo prolazni u životu ovom, s klenova lista tiho bije med, primi i ti s nežnim blagoslovom, svemu što cvate, da je mreti red”?

Veliki ruski pesnik ukazuje nam na sveopštu prolaznost, kao neminovnost u čovekovom životu, ali mi hrišćani znamo da nam Hristovo Vaskrsenje daje novi smisao, novi početak, novi život. Zato se radujemo Vaskrsenju Hristovom jer nam crkvena pesma poručuje: Hristos vaskrse, smrt uništivši i mrtve podigavši, narodi veselite se.

Da li postoji stih, knjiga ili pesma koja vam u teškim vremenima postane „molitva” i može li stih biti blizu propovedi, znajući da se duhovna literatura i poezija često prepliću?

Potpuno ste u pravu. Poezija, književnost i himnografija imaju isti koren, a to je ljudska duhovnost. Zato je poezija najtananije ispoljavanje ljudske duše, koje je svoje mesto našlo i u bogosluženju. Celokupno bogosluženje satkano je od psalama i himni, rečju od crkvene poezije, kojom hrišćani dostižu duhovne visine. Mnogi naši pesnici prepoznavali su taj koren svoje poezije prilikom pretakanja egzistencijalnih pitanja u stih. Izdvojio bih ovom prilikom samo jednu u dugom nizu, veliku Desanku Maksimović, a neka njeni stihovi pod nazivom „Tražim pomilovanje” bude pomenuti u ovom razgovoru.

Šta biste poručili vernicima u Republici Srpskoj, Srbiji i širom sveta povodom najvećeg hrišćanskog praznika?

Svima čestitam najveći praznik, Vaskrsenje Hristovo, i prenosim veru Crkve da je Vaskrsenje Hristovo i naše vaskrsenje, te da je radost suština praznovanja, kao i života uopšte. Radost zbog smisla koji je pronađen, ma kako ga opisivali i doživljavali. Mi hrišćani znamo da je Hristos smisao i to nam je dovoljno, možda i pretiče. Dopustite mi da na kraju vas i vaše čitaoce pozdravim tim osmišljavajućim pozdravom: Hristos vaskrse! Vaistinu vaskrse!