Čistilište i dobri ljudi u smutna vremena

Mirjana Čekerevac

Budimo ljudi, iako smo Srbi, reči su pokojnog, najvoljenijeg, srpskog patrijarha Pavla, koje često i rado mnogi citiraju. Malo je, međutim, onih koji su spremni da ovo primene u praksi. Naprotiv, čini se, dela svedoče, da smo mnogo skloniji dokazivanju da je Tomas Hobs bio u pravu kad je konstatovao da je čovek čoveku vuk. I odlično nam ide. Ipak, ima ljudi, koliko god ih je malo, koji ne citiraju patrijarha Pavla, već deluju u skladu s njegovim rečima. Jesu manjina, ali ne ćute i ne odustaju, zato je njihov glas dragocen.

U Srbiji je godinama unazad takoreći postalo normalno javno izgovarati ono što niko ko sebe smatra pristojnim čovekom, a svi volimo da sebe tako vidimo, ne bi naglas rekao ni kad nema nikoga da ga čuje. Za teške reči, pretnje, lažne optužbe, niko nikad nije odgovarao, već se uzvraćalo istom merom, a kad se takvim putem krene, lako se stigne do ovoga u čemu živimo danas. Od kako su počele blokade fakulteta, škola, puteva, šta kome već padne na pamet, zavladao je haos, u kojem je, bar dosad, nekima dozvoljeno sve, a drugima ništa, ogromna većina ljudi povukla se u tišinu. Ćute i trpe. Drugi su se, nije ih malo, razgalamili, dajući sebi oduška za svaku ličnu frustraciju i neostvarenu ambiciju. Nije ih briga koga će povrediti, kome nauditi, svako ko im zasmeta na putu do cilja, zaslužio je, smatraju, sve što ga snađe.

Političari su nas odavno navikli na „dijalog” uvredama, pa nas od njih ništa ne može iznenaditi, ali od učitelja, nastavnika i profesora se to ne očekuje, a baš mnogi od njih su dali i daju sve od sebe da „nekom na pamet ne padne da spusti tenzije”. Mnogo je reči potrošeno da bi se opisala zgranutost svim što slušamo od ovakvih prosvetara, uz obavezna pitanja – kako je moguće da nam danas ovakvi vaspitavaju decu, a nekad smo imali profesore koje su svi poštovali. Nađu se i oni koji znaju odgovore, pa smo od njih, ovih dana, saznali kako su ljudi koji nisu imali stručne kvalifikacije, ipak, napredovali u viša zvanja i stizali do važnih funkcija zahvaljujući partijskim i rodbinskim vezama.

Ne tako davno imali smo priliku da danima pratimo sagu o dekanu koji je na svom fakultetu zaposlio sedam članova svoje porodice, uključujući i svog sina. I niko mu ništa nije mogao. Tako se tvrdilo. Na kraju je ipak nekako smenjen. Zaboravili smo čistke na fakultetima posle 5. oktobra 2000. godine i postavljanje partijskih i kadrova po volji onih koji su finansirali petooktobarske promene, a ko su oni opisao je Tim Maršal u knjizi „Igra senki”. Ko ovu knjigu nije pročitao, valjalo bi da je pročita, a ko je pročitano zaboravio, trebalo bi da obnovi gradivo.

Mnogo toga smo zaboravili, pa i poruke Arčibalda Rajsa, čoveka koji je znao sve naše mane i vrline i iskreno nas voleo takve kakvi smo. Mnogi su ga se u ovo teško vreme setili, a sudeći po tome što citiraju samo ono što je govorio o vrlinama našeg naroda, ništa od njega nisu naučili. Rajs je 1928. godine u knjizi-testamentu „Čujte Srbi, čuvajte se sebe”, napisao: „Istina je da na univerzitetu imate i ljude velike vrednosti, ali su većina mediokriteti koji su na ta mesta stigli zahvaljujući stranačkoj politici ili njenoj podršci. Njih, naravno nimalo ne zanima moralna, pa čak ni naučna vrednost učenika. Oni sastavljaju i umnožavaju svoja predavanja, krčme ih i vode stranačku politiku kako bi na taj način zaradili što više novca. Velika većina vaših univerzitetskih profesora nisu izabrali taj poziv podstaknuti zanimanjem za nauku, već da bi postali poslanici, kasnije ministri, ili, ako su lekari ili advokati, da bi mogli kao ’profesori’, ispostavljati preterano visoke račune privatnoj klijenteli.”

Ko bi ovaj Rajsov opis danas pročitao bez navođenja autora i vremena kad je napisan nikad ne bi pomislio da je on nastao pre skoro sto godina. A i kako bi? Gledali smo profesora koji skače i urla u lice „režimskom” novinaru, pokazujući srednji prst u kameru.

Profesor, lider opozicione stranke i njen poslanik, bacao je dimne bombe i prskao poslanice vlasti biber-sprejom u sali za zasedanje Skupštine Srbije. Šta misli o studentima koji traže da im se omogući Ustavom garantovano pravo da studiraju, rekao je nazivajući ih „ćacijima”, a ništa bolje ne misli ni o onima koji blokiraju fakultete. Imaju oni njegovu podršku za blokadu, ali im ne oprašta to što neće, bar zasad, da zalegnu za opozicionu ideju o prelaznoj vladi. Kad je pomenuto da studenti blokaderi predlože nekakvu ekspertsku vladu, zgranuo se: „To je najveća glupost koju sam čuo.” Ono, nije da nije glupost, ali on je poslednji koji ima pravo to da kaže.

Treći nije mogao da sakrije bes kad se skup na koji su studenti pozvali 15. marta završio bez zahteva da se smeni vlast – „studenti moraju politički da artikulišu svoje zahteve”. O profesoru koji bi pripadnike vlasti bacao u Savu i dinstao, a ništa bolje, ako bi se on pitao, ne bi prošli ni oni studenti u Pionirskom parku, malo je reći da je nedostojan svog poziva. Ovakvih i sličnih ovima ima još mnogo, da im imena ne pominjemo, možda se jednog dana, koliko god to izgledalo neverovatno, postide onoga što su govorili. I što su, u ime sopstvenih interesa, uradili deci i mladim ljudima.

Ali imali smo priliku da čujemo i vidimo nastavnike i profesore, nije ih mnogo, čija imena svi treba da zapamtimo, zato što su izabrali da ne ćute, već da govore kao ljudi kojima su njihov poziv i dobro svih učenika i studenata iznad svega. Profesori Vladan Petrov s Pravnog fakulteta u Beogradu i Vladimir Vuletić s Filozofskog fakulteta u Beogradu, neumorno su govorili gde god im se pružila prilika i pisali tekstove, ukazujući na pogubnost blokade nastave. Nikoga nisu vređali, ništa nisu zamerali studentima u blokadi, pokušavali su da im objasne šta znači gubitak jedne godine studija za njihov život, imajući razumevanja za mladalački bunt i znajući da će se ogromna većina njih gorko kajati kad budu shvatili ko ih je i zašto zloupotrebio.

Da ne ćuti, izabrao je i čovek koji je pre nekoliko godina u Indiji proglašen za najboljeg nastavnika na svetu, Borko Petrović iz Paraćina. Ko god ga je pozvao da govori, odazvao se. Blagog glasa, s osmehom na licu, pričao je kroz šta prolazi zato što hoće da radi, da uči decu. Da su ga, kao što nisu, posle dobijanja nagrade zvali iz Ministarstva prosvete da ga uključe u neke programe, možda ne bismo danas imali ovakvu situaciju u osnovnim i srednjim školama. Nije se on naljutio, ni digao ruke, nastavio je da radi, išao o svom trošku u škole koje su ga zvale da prenese svoje iskustvo i znanje. I u situaciji kad se svi sklanjaju i čekaju da neko drugi reši problem, Petrović je izabrao da govori. Njegovo ime treba zapamtiti. Oglašavao se još poneko od prosvetara, neki stidljivo, neki nisu baš birali reči, a većina je izabrala da ćuti. Lakše je, nisu svi ni spremni ni sposobni da podnesu lavine uvreda, u najboljem slučaju, koje će im se sručiti na glavu.

Ponašanje ljudi u ovim smutnim vremenima, podstaklo je poslanika Vladimira Đukanovića da, kako je napisao u „Politici”, spozna kakvo mu je okruženje, „kakvi su ljudi generalno, te shodno tome napravio sam ozbiljno čistilište i shvatio da nije čar da si okružen mnoštvom ljudi, već je poenta da si okružen pravim ljudima”. Napisao je: „Nemali broj njih koji mi se kleo u prijateljstvo, koji mi se kleo u to da je vatreni naprednjak i da podržava Vučićevu politiku gotovo više nego sam Vučić, u roku od odmah prešaltali su se na drugu stranu.”

Dugo mu je trebalo da dođe do ove spoznaje i sasvim iskreno je preneo, a mene je ova njegova „ispovest” podsetila na jedan događaj od pre sedam-osam godina. Tada me je, pošto se dugo i dobro znamo, u hodniku Skupštine Srbije, nezadovoljan onim što sam napisala, pitao: „Što nas, bre, onako ocrni?” A u tekstu koji ga je naljutio pisalo je otprilike ono što je on, ovih dana, spoznao i što ga je silno razočaralo.

Da je Đukanović sačekao odgovor, kao što nije, možda ne bi bio ovoliko razočaran. I možda danas, između ostalog, ne bismo saznali kako je jedna glumica, poznatija po skandalima nego po glumačkim ostvarenjima, dobila posao u našem konzulatu u Njujorku. A dobila ga je, kako se čulo na televiziji bliskoj vlasti, tako što je, zbog ličnih problema, molila vlast za taj posao. I vlast joj je izašla u susret, a ona danas, zgranuto će novinar, protestuje protiv onih koji su joj pomogli. U Antologiji narodnih umotvorina to je baš lepo objašnjeno: „Ne boj se onog kom nisi dobro učinio.”

Ne vole ljudi da pamte učinjenu uslugu, opterećuje to, pa uglavnom mrze onoga prema kome se osećaju kao dužnici. Mnogo je takvih „dužnika”, koji danas protestuju, blokiraju, viču, traže pravdu i vladavinu prava. Socijalni psiholog, profesor Univerziteta u Beogradu u penziji Marija Vasović, pobunu ovih „revolucionara” opisala je ovako: „Za razliku od nekadašnjih revolucija, ove postmoderne ne podižu ubogi, prezreni na svetu, sužnji koje mori glad. To nije pobuna siromašnih koji teže većoj socijalnoj pravdi. To je pobuna onih koji imaju mnogo, ali su ubeđeni da imaju pravo na više. Jer, ništa nije dovoljno onome kome je ’dovoljno’ premalo.”

Oni koji baš nikom ništa ne duguju, trpe teror „dužnika” i onih koji hoće da zakon važi za sve, osim za njih. Za sve muke koje su ih snašle, ni krive ni dužne, od državnih zvaničnika dobijaju zahvalnost za strpljenje, molbu da se strpe samo još malo i obećanja da će zakon konačno početi da važi za sve. Kad? Uskoro. Samo što nije.

Narod, onaj dobri, hrabri, rodoljubivi, koji je takođe opisao Arčibald Rajs, koga se svi sete kad je državi teško, veruje i nada se da će ovog puta dočekati da mu njegova država obezbedi prava koja mu Ustav i zakon garantuje. Hoće li dočekati? Ko će to znati. Oni od kojih to zavisi i koji tvrde da su iz svega što nam se svih ovih meseci događa izvukli pouke, mada ne liči da jesu, mogli bi, za svaki slučaj, da pročitaju sve što je Rajs napisao. Nema toga mnogo, a pomoglo bi i njima i državi. Rajs je u uvodu napisao: „Neću skriti od vas ništa bitno od onoga što sam video, jer pravi prijatelj nije onaj koji vam laska, već onaj koji vam kaže istinu, celu istinu.”

I napisao je istinu, koja, svedoči već navedeni citat o univerzitetskim profesorima, stoji i danas. Još nije prekasno da dobro proučimo sve što je zapisao i da njegov zaključak ozbiljno shvatimo: „Otvoreno sam vam rekao šta sam video kod vas i šta je opasno po budućnost vaše zemlje. Nisam sve rekao, samo sam vam ukazao na ono najštetnije. Verujte mi da me je to često zabolelo i da sam tu opasnost možda više osetio nego vi. Zašto? Naprosto zato što volim vašu zemlju, a od nje ništa ne očekujem. U presudnim trenucima sam jemčio za vas. Ne bih želeo da sam to učinio za naciju koja to ne zaslužuje.”