Važno je učiti decu o empatiji, solidarnosti i odgovornosti

Danijela Davidov Kesar

Iako se pojavila tek pre nešto više od mesec dana, serija „Adolescencija” je pokrenula brojne rasprave na društvenim mrežama. Ali je i otvorila polemiku među roditeljima o mnogim važnim pitanjima – koliko poznaju svoju decu u tinejdžerskom uzrastu, da li mogu da prepoznaju kada njihovo dete ima neki problem i kako otkriti da li se, možda, u nekom tinejdžeru krije teška patologija koja svakog trenutka može da „eksplodira” i dovede do tragičnih posledica. Danijela Ostojić, klinički psiholog, u razgovoru za „Politiku” naglašava da je od izuzetne važnosti za čovečanstvo podvući neke crvene linije ispod kojih ne smemo ići. „Pre svega, to se odnosi na edukaciju u oblasti roditeljstva, digitalnu pismenost kao i rad na poverenju između roditelja i dece, što je ključni faktor koji bi mogao prevenirati veliki broj emocionalnih poremećaja”, istakla je Ostojićeva.

Serija „Adolescencija” je uzburkala javnost u čitavom svetu. Zbog čega predstavlja alarm za svako društvo?

Pogledala sam seriju „Adolescencija” u dahu, verovatno zbog toga što možda nikada do sada nije prikazan realan pristup stvarnom stanju društva koje smo kreirali do sada. Svi mi koji se bavimo mentalnim zdravljem, često se susrećemo sa sličnim pričama porodica, adolescenata i dece i jako dobro znamo koliko je važan uticaj ranog razvoja i način funkcionisanja porodičnog sistema. Pa tako, kada god imamo priliku da pričamo o tome koliko je to važno, moramo da naglasimo da na formiranje ličnosti dece, od svih faktora koji su značajni, onaj najznačajniji je uticaj roditelja, odnosno porodična dinamika. Aktuelna serija jako dobro prikazuje odnose u porodici, posebno važan odnos na relaciji otac–sin, kao i transgeneracijsku traumu koja se projektuje u sadašnjosti. Možda smo kao ljudi skloni da poverujemo u nešto tek kada se dogodi, ali isto tako brzo zaboravljamo i vraćamo se svojim rutinama.

Ima mišljenja da je ova serija otvorila „Pandorinu kutiju”. Mnogi se pitaju da li zapravo roditelji znaju šta im deca rade dok su ispred kompjutera ili kada gledaju u mobilne telefone?

Verovatno ima istine u tome. Kliničko iskustvo nekako ide u prilog vašoj konstataciji. Kada roditelj dođe u ordinaciju, obično ima ideju da sa njegovim detetom nešto nije u redu i razgovor počinje rečenicom: „Ne znam šta mu je, imamo velikih problema sa njim.” Naravno, nema roditelj svesnu lošu nameru po pitanju svog deteta, ali iz nerazumevanja, neznanja i nesvesnosti, roditelj obično predstavlja taj glavni kamen spoticanja, zbog koga se i nalaze u ordinaciji. Ponekad je uzrok na relaciji roditelj–dete, a nekada u eksternom sistemu funkcionisanja deteta su vršnjaci, društvene mreže... Ali zbog kritizirajućeg roditeljskog stila vaspitanja, dete ima strah da se poveri i nalazi se samo u svom svetu, često bez podrške bilo koga. Takve situacije su česte, lično mislim i prečeste i zato je važno jasno i glasno, a posebno javno pričati o ovim najvažnijim temama za jedno društvo.

Koliko je teško u današnje vreme da roditelj uspostavi dobar odnos, pun poverenja, sa detetom?

Neki bi rekli da je teško, ali ja smatram da nikada nije bilo lakše.

Zašto mislite da je lakše?

Pa živimo u vremenu u kome su stigma i predrasude povodom mentalnog zdravlja i teme o kojima pričamo znatno manje u odnosu na pre 20, 30 godina. Dakle, trenutno imate toliko izvora iz kojih možete naučiti o roditeljstvu, emocionalnoj pismenosti, odnosu sa decom, da se postavlja pitanje – zašto i dalje ljudi to ne rade? Dakle, moramo jednom sesti sa sobom i otvoriti tu „Pandorinu kutiju” istine o sebi. Moramo da se zapitamo – ko sam ja? Zašto sam postao roditelj? Kako izgledaju moji obrasci iz detinjstva? Da li sam zainteresovan i voljan da se posvetim svojoj porodici? Da li znam kako uopšte izgleda zdrava i funkcionalna porodica? To su važna pitanja koja će svakoga od nas dovesti do nekog zaključka koji će dalje voditi ka rešenju.

Tragedija u OŠ „Vladislav Ribnikar” je dosta ljudi navela na preispitivanje, jer se traži odgovor na pitanje – da li može da se prepozna dete koje je spremno da počini monstruozne stvari?

Čini mi se da u mom ličnom unutrašnjem prostoru još uvek nije sasvim integrisan doživljaj tragedije iz „Ribnikara”. Pretpostavljam da se tako oseća većina društva koje je imalo priliku da iskusi sve informacije u vezi sa ovom tragedijom. Još uvek se sećam tog dana i moje lične potrebe da učinim nešto kao stručnjak iz oblasti mentalnog zdravlja, kao majka, kao čovek, a što bi donekle ponudilo neka rešenja u pravcu prevencije daljih tragedija. Tog dana sam održala jedan govor koji je trajao 45 minuta, za koji se nisam spremala, samo sam uključila kameru i pričala sve ono što mi je na duši i što skoro svaki dan gledam u praksi, a ukazuje na slabosti sistema koji smo izgradili kao društvo. Taj sistem jednostavno ne prepoznaje bilo kakve promene u mentalnom zdravlju deteta, adolescenta, kao alarm ili kao važne simptome za delovanje. Skloni smo da minimiziramo emocije. Ne obraćamo pažnju na agresivnost. Zanemarujemo porodične disfunkcionalnosti. Naravno, volela bih da ovo niko ne shvati kao generalizaciju, ali važno je primetiti statistički značajan broj ovakvog ponašanja. Možda zbog nerazumevanja svih faktora koji utiču na razvoj ličnosti, odluke i ponašanja – i jesmo doživeli ovo što se dogodilo u „Ribnikaru”. Zato je važno, ne samo pričati na ovu temu nego i napraviti konkretne mere koje bi išle u pravcu ozdravljenja društva u celosti.

Pandemija kovida 19 je mnoge stvari preokrenula, a i sada se nalazimo u važnim društvenim turbulencijama. Kako sve to utiče na obrazovanje i detinjstvo?

Deci su neophodni rutina i struktura. Nema potrebe da naglašavam koliko je tek obrazovanje važno. Svaki izlazak iz, da tako kažem, uobičajenih i normalnih aktivnosti, u njima stvara ili stresnu reakciju ili gubitak navika i motivacije. Naravno, svako dete je individua za sebe, pa će u skladu sa tim i reagovati, ali zato mi odrasli nosimo veći deo odgovornosti kako bismo im obezbedili uslove za normalan rast i razvoj.

Šta može da se uradi kako bi deca doživljavala nastavnike kao autoritete kao što je to bio slučaj pre više decenija?

Bojim se da nemam konkretan odgovor na ovako kompleksno pitanje. Morala bih da krenem od izvora problema ka široj slici. Gde je izvor? Pa oduvek, u porodici. Mi roditelji dajemo obrazac našoj deci – ponašanja, ophođenja, razumevanja, empatije, kulture i na kraju superega (moralnosti, ispravnosti). To je baza iz koje idemo dalje prema učiteljima, nastavnicima, profesorima. Važno je i pitanje vaspitno-obrazovne institucije: ko je ona sada? Do kakvog autoriteta je došla? Ova dva aspekta moraju da barem budu približna da bi se poštovanje desilo. Disharmonija u oblasti poštovanja autoriteta u obrazovanju je velika. To je uvek interesantno pitanje za naučnoistraživački deo ovog društva. Lično smatram da mi još uvek nismo dostigli nivo zrelosti za ono što se zove demokratija i pravo na mišljenje. Prava smo savladali, ali lične odgovornosti i mere još uvek nema ni u tragovima.

Koje su to najvažnije vrednosti o kojima treba učiti decu?

Kada bih mogla kao psiholog da biram iz ove naše nauke šta je to kao ključna vrednost, rekla bih empatija, saosećanje, solidarnost i odgovornost. To su visoke vrednosti. Moramo se truditi da ih dostignemo. Nije lako, ali je moguće. Jer, jedino tako možemo prevenirati većinu anomalija u društvu. Zamislite gde bismo bili kada bismo se razvijali u ovom pravcu od danas pa narednih 10 godina? Takvu vrstu vizije imam. Možda je došlo vreme da krenemo da živimo strukturirano, pripremljeno, vizionarski, a ne – ad hok.

Zabrane i kazne nisu donele rešenje problema

Znamo da je danas gotovo nemoguće živeti bez mobilnih telefona. Ali šta je pravi način, kako roditelji mogu da kontrolišu da deca ne provode ceo dan na društvenim mrežama ili igrajući igrice?

Živimo u digitalnom dobu, jedini način opstanka jeste da naučimo plesati u dobrom ritmu. Želim da kažem da zabrane i kazne nisu donele rešenje problema, iskustvo nas uči tome. Radije krenite da plešete sa svojom decom. Zanimajte se šta im je zanimljivo u digitalnom svetu. Razgovarajte sa njima o tome koji sadržaj je za njih koristan i dobar, a koji nije i zbog čega nije. Ako ste izgradili zdrav autoritet, imate i poverenje kod deteta. To vam je u digitalnom dobu najjači alat koji možete posedovati. Uložite više vremena u igru sa vašom decom, pa ćete videti koliko se njihova potreba za telefonima smanjila. I treba shvatiti da je povezanost sa decom ključan faktor prevencije svega od čega strahujete.

Vršnjačko nasilje nije nastalo odjednom

Vršnjačko nasilje je u porastu u celom svetu. Šta možemo da uradimo kako bismo ga predupredili?

Sve počinje od porodice. Žao mi je što nemam ništa epohalno da kažem, ali kada savladamo osnovu, lako ćemo za finese. Vršnjačko nasilje je pojava koja nije nastala odjednom, ona je nastajala godinama, samo što se manifestuje kroz brutalnije i hladnokrvnije ponašanje. Mi odrasli treba da se zapitamo kako je do toga došlo? Kakav primer smo davali deci? Šta smo ih naučili? Uvek, ali uvek treba krenuti od sebe. Moramo ići ka pravednijem i saosećajnijem društvu, koje će imati razumevanja i snage da se odupre agresiji. To je naš zajednički zadatak i misija kojoj bi trebalo da teže svi.