Kazne za ubijanje i zlostavljanje životinja postoje samo na papiru

Tek što je javnost prestala da prepričava događaj iz kragujevačkog naselja Bresnica kada je mladić ubio psa, a potom mu odsekao glavu, novinske stupce punio je novi, još stravičniji. U centru Beograda, psa o kojem su brinuli stanari zgrada u Ulici admirala Geprata, mladić koji je ušao u zajedničko dvorište, besomučno je ubadao nožem, rasporio ga, a potom ga zaklao. Crna, kako su psa zvali ljudi koji su o njemu brinuli, imala je 18 godina, retko je lajala, volela je ljude. 
Presudio joj je N. M. (24), koji je po nalogu nadležnog tužilaštva upućen u psihijatrijsku ustanovu gde je zadržan na lečenju. Za ovo krivično delo zakonom je kao maksimalna predviđena kazna zatvora do dve godine. Nešto stroža kazna, do tri godine zatvora, predviđena je ako je okrivljeni ubio više pasa ili zaštićenu životinjsku vrstu. 
Ako se težina dela, odnosno društvena opasnost koju zakonodavac pripisuje određenom ponašanju može meriti po propisanoj kazni, prema rečima dr Vanje Bajović, profesorke krivičnoprocesnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, proizlazi da zakonodavac ovaj zločin tretira jednako kao kada, recimo, neko neovlašćeno otvori tuđu poštu. 
– Bez obzira na relativno veliki broj krivičnih prijava za ubijanje i zlostavljanje životinja, one retko rezultiraju pokretanjem krivičnog postupka, a još ređe osuđujućim presudama. Kazne koje se izriču su poražavajuće. Primera radi, okrivljeni koji je iz lovačke puške upucao komšijskog psa, a zatim ga obesio o drvo, oglašen je krivim, a oslobođen od kazne. Okrivljenom koji je ubio psa pošto ga je namamio da mu priđe, a zatim mu odsekao glavu sekirom, izrečena je uslovna osuda. Ista sankcija izrečena je i okrivljenom koji je štene od dva meseca udarao metlom u predelu glave, zatim ga uhvatio za noge i udarao o beton dok ga nije usmrtio, ali i onom koji je sekirom odsekao noge psu, a zatim mu smrskao glavu – navodi primere blage kaznene politike dr Bajović. 
Sud koji za ovakva ubistva životinje izriče uslovnu osudu ili oslobađa od kazne, prema mišljenju naše sagovornice, faktički relativizuje teško nasilje usmereno prema živom i osećajnom biću. Kada pravosuđe zataji na onim mestima gde se lomi pitanje humanosti, kaže dr Bajović, gubi se legitimitet i poverenje građana. 
– Ovako blagu kaznenu politiku sudovi najčešće pravdaju blagim propisanim kaznama koje im ne ostavljaju previše „manevarskog prostora”. To je indikator za zakonodavca da bi kazne za ovo krivično delo trebalo pooštriti. Međutim, nije sve u kaznama, važna je i preventiva. Da bi se delovalo preventivno, prvenstveno bi trebalo poraditi na rešavanju problema napuštenih pasa, koja su najčešća i najlakša meta psihopata i zlostavljača. Mogućnosti postoje, ali ne i volja nadležnih da se ovaj problem reši – mišljenja je naša sagovornica. 
Veliki problem, kaže dr Bajović, jesu neodgovorni vlasnici koji napuštaju svoje pse, a da za to ne snose apsolutno nikakve zakonske posledice. Drugi problem su neregistrovani odgajivači i odgajivačnice koji ne ispunjavaju zakonske uslove da se bave ovom delatnošću, niti na nju plaćaju porez. Neretko se u ovakvim odgajivačnicama sa životinjama postupa nehumano, a neprodati štenci i „izrabljene” ženke, koje više ne donose profit, ostavljaju se na ulici. 
– Preko Kinološkog saveza Srbije zvanično se reklamira preko 4.000 odgajivačnica pasa, dok ih zvanično registrovanih u Upravi za veterinu ima 80! Veterinarski inspektori, dakle, vrlo lako mogu da pronađu i kazne neregistrovanog odgajivača, ali u praksi to ne čine. Jasna računica pokazuje da se profit Kinološkog saveza, kao neprofitne organizacije”, samo na osnovu izdatih rodovnika meri u milionima evra, pa propuštanje Uprave za veterinu da sankcioniše očigledne nezakonitosti i uslovi izdavanje rodovnika zvaničnom registracijom odgajivačnice, jedino može da se objasni ogromnim novcem koji stoji u pozadini ovog „nečinjenja” – kaže naša sagovornica. 
Treći korpus problema, kako ona kaže, jesu jedinice lokalne samouprave koje ne ispunjavaju dužnosti na koje ih zakoni obavezuju. Prema podacima Državne revizorske institucije, navodi, lokalne samouprave su u trogodišnjem periodu izdvojile preko 50 miliona evra za obavljanje delatnosti zoo-higijene među kojima su sterilisanje i čipovanje napuštenih pasa (CNR programi), hvatanje i smeštaj napuštenih životinja u prihvatilišta. 
– Međutim, umesto da osnuju službe zoo-higijene i prihvatilišta na svojoj teritoriji, mnogi gradovi zaključuju ugovore sa privatnim kompanijama i preduzetnicima za obavljanje ovih delatnosti. Kako je kompanijama i preduzetnicima, očigledno, cilj sticanje profita, problem napuštenih pasa se ne rešava, već se svesno i namerno prolongira nesterilisanjem ženki, prebacivanjem pasa na drugu lokaciju u cilju novih „angažmana” – mišljenja je profesorka beogradskog Pravnog fakulteta.